2008. godina – Nebojša Popov

Nebojsa PopovRođen je 1939 godine u Zrenjaninu. Od 1958 živi u Beogradu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu, a doktorirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu 1976.

Po završetku studija zaposlio se na Radničkom Univerzitetu “Đuro Salaj”, gde se do 1969. godine bavio obrazovanjem radnika. Prelazi na Filozofski fakultet, gde radi kao asistent na predmetu Opšta sociologija i tu ostaje do 1975. godine, kada je udaljen s Fakulteta zajedno s još sedmoro nastavnika, po partijskom nalogu o “kvarenju” omladine i podstrekivanja na pobunu 1968. godine. Tih godina Nebojša objavljuje svoje članke u studentskim listovima Susret, Student, Polet i Vidici.

Posle petogodišnjeg sedenja na berzi rada, Nebojša Popov je 1980. postavljen za v.d. direktora Centra za filozofiju i društvenu teoriju, u kome se zapošljavaju izbačeni profesori Filozofskog fakulteta. Centar potom postaje samostalan Institut, u kome je Popov proveo najveći deo svog radnog veka. 

Profesionalna aktivnost dr Popova u oblasti sociologije je veoma bogata. 1982-83 godine bio je inicijator obnavljanja jugoslovenskog udruženja za sociologiju (JUS). Bio je i jedan od njegovih poslednjih predsednika. U krugovima kritičke inteligencije objavljivao je u časopisima Gledišta, Kultura. Sociologija i Praxis, a u ovom poslednjem je jedno vreme bio sekretar redakcije. Više godina je bio član Upravnog odbora Korčulanske letnje škole, koja je okupljala svetsku i domaću kritičku inteligenciju od 1964. do 1974. godine. Te godine su obe institucije – Praxis i Koručulanska škola -  zatvorene pod pritiskom vlasti. Nebojša je jedan od pokretača Zimskih filozofskih susreta, održavanih na Tari, Vrnjačkoj Banji i Divčibarama, gde je došlo do hapšenja i potom i borbe za oslobođenje Dragoljuba Ignjatovića i Srđe Popovića 1974. godine. 

Dr Popov je objavio veći broj knjiga i članaka. Najpoznatije njegovo delo je knjiga  “Društveni sukobi – izazov sociologiji”, koja je ponovo objavljena 1990 godine, a prvi put izašla 1983, kada je sudski zabranjena i po nalogu suda uništena. Ne manje značajna je i knjiga “Contra fatum”, objavljena takođe 1990. godine. Priredio je dve značajna zbornika radova, u kojima je i sam bio autor: „Srpska strana rata“ (1996) i „Traganje za normalnim životom“ (Srbija 2000-2007).

Političke i društvene aktivnosti Nebojše Popova toliko su brojne da se mogu spomenuti samo neke.  Kurioziteta radi, vredi spomenuti da je Nebojša bio na 6 radnih akcija, na prvoj 1949. godine, sa samo 10 godina. Kao gimnazijalac postaje član Saveza komunista, a napušta ga 1970. godine  zbog tadašnjeg ugrožavanja slobode studentske štampe.  Popov  organizuje niz vaninstitucionalnih okupljanje sociologa i filozofa na Cresu, Lošinju i u Komiži. Bio je i  jedan od organizatora Slobodnog univerziteta, koji se održavao po privatnim stanovima. Kao član peticionaškog pokreta i pokreta za podršku poljskom pokretu Solidarnošć, bio je uhapšen i prekršajno osuđen na kaznu zatvora od 25 dana. 

Popov je bio osnivač je UJDI-ja, prve demokratska političke organizacije u Jugoslaviji. Bio je predsednik je Republikanskog kluba i član Glavnog odbora Građanskog saveza Srbije.

Najveći deo svojih profesionalnih, političkih i kulturnih aktivnosti Popov realizuje u listu Republika, čiji glavni urednik postaje 1990. godine. Nebojša Popov i danas uređuje ovaj list i piše za njega, za šta je dobio više uglednih nagrada, kao što su nagrada “Dušan Bogavac” za etičnost i hrabrost, priznanje Centra za antiratnu akciju, čiji je takođe bio osnivač, dobio je i nagradu za novinarstvo međunarodne organizacije novinara SEEMO i proglašen je “vitezom poziva”.