Aveti prošlosti

23. decembar 2004.
Zloćudnost i prljavština  javnog govora u Srbiji vraća se na vreme pred zločinačke ratove na našem prostoru, koji su unesrećili pripadnike svih naroda, među kojima i srpski. Na žalost, na pisanje revolveraških listova, koji žive od najnižih strasti svojih čitalaca i zadovoljavaju slične potrebe svojih vlasnika, ne reaguju organi koji su po zakonu dužni da suzbijaju izazivanje rasne i nacionalne mržnje. Huškački i mrziteljski tekstovi postali su normalni – čak se perverzno smatraju ispoljavanjem „slobode govora“.
Svaki građanin Srbije mora, međutim, da se zaprepasti time što predstavnici najviše zakonodavne vlasti, iz raznih stranaka, u izjavama objavljenim 22. decembra 2004. u listu koji je pokrenuo hajku na „nesrbe“, obznanjuju da odobravaju diskvalifikaciju javnih ličnosti zbog njihove nacionalne ili verske pripadnosti, mešanje u njihov privatni život i iznošenje lažnih podataka o njemu, pa i povlađivanje političkim ubistvima i pozivanje na nova, ili da sve to „ne primećuju“. Takvi parlamentarci sve koji skreću pažnju na ove bolesne i opasne pojave oglašavaju „neprijateljima srpstva“ i kao izgovor za ulagivanje niskosti koriste poređenja s najgorim primerima u drugim zemljama. Tako se srpstvo jednom već „branilo“ – narodni poslanici bi trebalo da pogledaju oko sebe i vide u kome su se stanju posle toga našli Srbi, u Srbiji i van nje.

Zloćudnost i prljavština  javnog govora u Srbiji vraća se na vreme pred zločinačke ratove na našem prostoru, koji su unesrećili pripadnike svih naroda, među kojima i srpski. Na žalost, na pisanje revolveraških listova, koji žive od najnižih strasti svojih čitalaca i zadovoljavaju slične potrebe svojih vlasnika, ne reaguju organi koji su po zakonu dužni da suzbijaju izazivanje rasne i nacionalne mržnje. Huškački i mrziteljski tekstovi postali su normalni – čak se perverzno smatraju ispoljavanjem „slobode govora“.

Svaki građanin Srbije mora, međutim, da se zaprepasti time što predstavnici najviše zakonodavne vlasti, iz raznih stranaka, u izjavama objavljenim 22. decembra 2004. u listu koji je pokrenuo hajku na „nesrbe“, obznanjuju da odobravaju diskvalifikaciju javnih ličnosti zbog njihove nacionalne ili verske pripadnosti, mešanje u njihov privatni život i iznošenje lažnih podataka o njemu, pa i povlađivanje političkim ubistvima i pozivanje na nova, ili da sve to „ne primećuju“. Takvi parlamentarci sve koji skreću pažnju na ove bolesne i opasne pojave oglašavaju „neprijateljima srpstva“ i kao izgovor za ulagivanje niskosti koriste poređenja s najgorim primerima u drugim zemljama. Tako se srpstvo jednom već „branilo“ – narodni poslanici bi trebalo da pogledaju oko sebe i vide u kome su se stanju posle toga našli Srbi, u Srbiji i van nje.