Otvoreni dijalog o uticaju biznisa na ljudska prava u Srbiji

6. novembar 2013.

 

Audio snimke panela možete preslušati ovde…

Otvoreni dijalog o uticaju biznisa na ljudska prava u Srbiji, deo projekta Portal ljudska prava i biznis: Srbija, koji podržava ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu održan je 6. novembra u Beogradu. Otvereni dijalog organizovao je Beogradski centar za ljudska prava u saradnji sa Danskim institutim za ljudska prava i organizacijom Share Defense.

Među vise od 50 učesnika bili su predstavnici poslovne zajednice, državnih organa, sindikata, organizacija civilnog društva, stručne javnosti i novinara. U uvodnom delu učesnicima su predstavljena “Rukovodeća načela o biznisu i ljudskim pravima: sprovođenje „zaštiti, poštuj, otkloni“ principa Ujedinjenih nacija “, Portala ljudska  prava i biznis – sveobuhvatni izvora podataka koji će kompanijama i drugim zainteresovanim akterima pomoći da identifikuju potencijalno loš uticaj njihovog poslovanja ili poslovanja njihovih partnera, kao i najvažniji rezultati istraživanja Beogradskog centra za ljudska prava.

Otvoreni dijalog bio je prilika da učesnici razgovaraju o svim bitnim pitanjima koja se odnose na uticaj biznisa na ljudska prava i da formulišu zajedničke zaključke. Diskusija se odvijala u dva paralelna panela, koji su se odnosili na uticaj kompanija na prava radnika (ranjive grupe na radom mestu,  bezbednost i zdravlje na radu, uslove rada, sindikalno organizovanje radnika) i na mehanizme zaštite ljudskih prava u informacionom društvu. Preporuke sa ovog skupa biće ukljućene u  Izveštaj za Srbiju koji biti objavljen na Portalu ljudska prava i biznis čije lansiranje se očekuje u decembru.

U nastavku možete pročitati najvažnije komentare i zaključke učesnika skupa, ili preuzmite transkript.

 

Panel 1

Otvoreni dijalog o uticaju kompanija na prava radnika: ranjive grupe na radnom mestu,

bezbednost i zdravlje na radu, uslovi rada, sindikalno organizovanje radnika.

Direktorka Uprave za bezbednost i zdravlje na radu Vera Božić Trefalt,  istakla je da na putu ka ostvarivanju dostojanstva na radu postoji više problema od kojih su najveći jako teško privredno okruženje, siva ekonomija i veliki broj propisa koji se ne implementiraju. Pored toga u Srbiji posluje jako mali broj velikih kompanija, samo 526 sa više od 250 zaposlenih, a najveći je broj preduzetnika, 226 000, koji imaju jednog ili dva zaposlena. Prema njenim rečima danas u Srbiji zaposleni ne mogu da ostvare pravo na dostojanstven rad i to je podjednako odgovornost države i kompanija. Ona je ipak primetila da sve više velikih kompanija razvija korporativnu odgovornost tako da svojim  primerima dobre prakse pomažu ostalim privrednim subjektima. Ipak prema njenim rečima ostaje nerešeno pitanje poštovanja ljudskih prava u malim i srednjim preduzećima.

Direktorka Uprave za rodnu ravnopravnost dr Natalija Mićinović, istakla je da nije tačno da samo ekonomski jake države poštuju ljudska prava i da ekonomska kriza ne sme biti izgovor. Prema njenim rečima u Srbiji i dalje postoji “staklena tavanica”  koja sprečava žene da napreduju i dosegnu visoke menadžerske pozicije. Pored toga žene se sreću sa problemom jaza u zaradama kao i sa nemogućnosti usklađivanja privatnog i poslovnog života.  Na velikim kompanijama je da primerom  pokažu održive modele rodne ravnopravnosti. Ona se složila sa zaključkom da su trenutno najveći problemi siva ekonomija i veliki broj propisa koji se ne implementiraju. Neophodno je sprovoditi rodnu analizu u tradicionalno muškim zanimanjima i raditi na razbijanju stereotipa. Tako bi na primer trebalo omogućiti ženama veći pristup IT kompanijama, posebno na rukovodećim mestima.

Miloš Mirić, iz kompanije Holcim, istakao je da se situacija menja na bolje i u tradicionalno muškim industrijama. U Holcimu 25 procenata zaposlenih su žene, a među njima je i žena menadžer proizvodnje. On je istakao da je nažalost situacija u Srbiji takva da tržištem rada vladaju poslodavci što situaciju na tržištu rada ne čini ravnopravnom. Jako je malo oblasti u kojima je obrnuto. Prema njegovim rečima obaveza je države da obezbedi da kompanije koje poštuju sve propise mogu da budu konkurentne, da obezbedi jednake uslove za sve. Poznato je da oko 70 procenata ide na razne poreze i doprinose, a na tržištu je teško biti konkurentan kompanijama koje svoje obaveze ne poštuju. Samo kompanije sa velikom  angažovanosti zaposlenih mogu da ostvare veliku produktivnost. To je prostor u kom kompanije mogu da bude efektivnije. Vrhunska angažovanost radnika se ne dostiže pukim poštovanjem zakona, tako se dobija minimalna angažovanost. Ako kompanija želi da dobije tu vrstu entuzijazma  i energije mora da prebaci te norme. Tako da dobre kompanije Zakon o radu suštinski i ne zanima, jer ona rade uvek iznad standarda koji zakon propisuje. On je istakao prednosti Sistema predkvalifikacije dobavljača koji moraju da ispunjavaju  sve standarde koje i Holcim ispunjava.

Vesna Petrović, iz kancelarije Zaštitnika građana, istakla je da postoji tendencija porasta broja pritužbi iz oblasti rada. Povrede rada na koje nailaze su gotovo sve koje zakon predviđa, od problema zapošljavanja pa sve do otkaza ugovora o radu. Evidentno je da preovladava rad na crno, a nisu retki primeri neisplaćenih zarada  i do 24 meseca u nazad. Prema njenim rečima inspekcija rada ima nedovoljan kapacitet. Njihova uloga je pasivna i oni sami nemaju inicijativu da uđu u privredna društva I preduzmu kontrolu, već postupaju po prijavama, nažalost  često neblagovremeno.

Milica Pavićević, iz kancelarije Poverenice za rodnu ravnopravnost, istakla je da Poverenica ima mogućnost da pokreće postupke i protiv privrednih društava. Najveći broj pritužbi se odnosi na diskriminaciju u oblasti rada, 34 procenta. Kancelariji se najčešće obraćaju žene, osobe starije od 45 godina, osobe sa invaliditetom i Romi. Uznemirujući podatak je da je samo 13 procenata osoba sa invaliditetom zaposleno ali da postupaka nema puno, što govori o činjenici da nisu dovoljno informisani i osnaženi da uđu u postupak zaštite. Mnogu veću ulogu i odgovornost treba da pokažu organizacije osoba sa invaliditetom. Diskriminacija se javlja prilikom oglašavanja posla, kroz diskriminatorno postavljanje oglasa (pol, godine , izgled). Nakon toga sledi postavljanje neprimerenih pitanja na primer bračno stanje ili versko opredeljenja.  Prema iskustvu Poverenice česta je diskriminacija sindikalnih predstavnika, davanje otkaza ili prebacivanje na niža radna mesta. 

Sekretar pravne klinike za radno pravo na Pravnom fakultetu Union, dr Mario Reljanović, istakao je koliko je važna uloga države. Složio se sa komentarima prethodnih govornika da je neophodno da država sankcioniše one koji ne posluju u skladu sa zakonom. Kada osoba radi bez pravnog osnova, što nije retkost, u potpunoj je vlasti svog poslodavca i ne može da ostvari nijedno pravo koje mu pripada iz radnog odnosa. On je istakao da nije ceo pravni okvir loš ali da je  zakon je pun nedostataka. U svom radu sretao se sa slučajevima rada na određeno od 7, čak I 10 godina. Dve su dominantno loše stvari. Prva da je  država najveći poslodavac, a druga da loš poslodavac. Diskriminacija je redovna pojava, a do posla se dolazi preko ličnih i političkih veza. Pored toga u javnim preduzećima ljudi rade po nekoliko godina na određeno ili po drugim ugovorima. Dominantan položaj poslodavca stvara mogućnost za zahtevanje “preterane lojalnosti” što često vodi suštinskoj zabrani sindikalnog organizovanja. Pored zakonskog okvira neophodno je da se on primenjuje, što vodi ka problemima koji postoje u pravosuđu. Pravosudni sistem ne radi dovoljno iako zakon daje mogućnost zaštite. Svaka diskriminacija se posmatra kao radni spor, koji zastareva u roku od 90 dana. Kroz praksu sudova potrebno je jasno pokazati da to nije radni spor. Pored toga Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu je gotovo ne primenjiv, a i u onom delu gde je primenjiv kaže da se postupak ne može voditi protiv neposrednog izvršioca već protiv poslodavca. Efikasno sankcionisanje i implementacija zakona prema njegovim rečima je jedini način da poslodavci shvate da im se ne isplati da zakone krše, za sada im faktički kršenja zakona daje prednost. 

Izvršna sekretarka UGS Nezavisnost Zlata Zec, istakla je pored ostalih problema da država direktno ili indirektno podstiče neformalnu ekonomiju. Neophodno je napraviti razliku između sive ekonomije i neformalne ekonomije. Siva ekonomija u velikoj meri jeste posledica krize dok je neformalna ekonomija direktna posledica nepoštovanja zakonskih odredbi. Država tako donosi se zakonska rešenja koja se ne mogu implementirati, a onda umesto da se uvede kontrolni mehanizam donosi nove izmene. Prema njenim rečima stalno se širi teza da je zakon o radu prepreka za investicija, ali istraživanja ukazuju da su najveća prepreka ne troškovi rada već korupcija i nesigurnost.

Nacionalni koordinator Međunarodne organizacije rada u Srbiji, Jovan Protić, istakao je Program dostojanstvenog rada kao model MOR-a koji se treba pratiti i koji treba da posluži kao platforma za dalji rad.  On je takođe istakao postojanje sukoba između različitih sindikata kao veliki problem i pokazao nadu da će se zajednička platforma biti uspešna.

Svetlana Damjanović iz Smart kolektiva istakla je da prema njihovom iskustvu kompanije jako malo vide vezu sa ovom temom. Ipak sve više kompanija objavljuje izveštaje o društveno odgovornom poslovanju (Global Reporting Initiative). Neophodno je podizati svest o tome koliko pritisak građana, potrošača, može da utiče na odgovorno ponašanje kompanije u zajednici.

Jovana Antović, iz kompanije Mineralna voda d.o.o., istakla je da i međusobni odnos kompanija imaju veliki uticaj na ostvarivanje ljudskih prava zaposlenih. Tako je na primer posebno važno da odnosi budu fer, na obostranu korist u smislu uspešnosti i  profitabilnosti obe strane, što direktno utiče na bolji način ostvaruju prava zaposlenih.

Ana Toskić iz organizacije Partneri za demokratske promene, složila se da postoji velika razlika između velikih i malih kompanija u zaštiti prava radnika. Pored toga primetila je da civilni sektor ne sme da ima samo kontrolnu ulogu već da bude fasilitator  procesa koji ima više učesnika, zaposlene, građane, sindikate, kompanije. Država mora svojim primerom mirnog rešavanja sporova mora da pokaže da oni nemaju samo dobar uticaj na socijalnu koheziju već i na privrednu klimu. Pored toga država mora da pokaže inicijativu, da posreduje u zajednici,da moderira sukob između investitora i zajednice, ukoliko postoji.

Bojna Ružić iz organizacije Centar za demokratiju,  istakla je da je zadatak civilnog sektora da građanima pokaže nove koncepte poslovanja i zapošljavanja. Treba promovisati dobre biznis prakse, a kompanije treba da se prilagođavaju i napreduju jer standardi stalno rastu. Neophodno je uspostaviti bolji dijalog između civilnog sektora i biznisa.

Panel 2

Otvoreni dijalog o mehanizmima zaštite ljudskih prava u informacionom društvu: zaštita privatnosti – dogovor između kompanija i potrošača

Podaci o ličnosti su postali osnova biznis modela u informacionom društvu, ali istovremeno i temelj odgovornosti kompanija koje prikupljaju i obrađuju informacije o korisnicima njihovih usluga. U diskusiji su učestvovali predstavnici kompanija “Telenor” i “Limundo”, advertajzing asocijacije, kao i zamenik Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.

Zamenik Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Aleksandar Resanović je rekao da načela Zakona o zaštiti podataka o ličnosti moraju da budu razrađena u zakonima koji regulišu druge oblasti, poput bankarstva i privrede. Povodom početka rada Google Street View servisa u Srbiji, Resanović je naglasio da se od Google-a tražilo da poštuje privatnost građana tako što će preduzeti mere poput zamagljivanja lica i tako što neće prikupljati podatke sa bežičnih Internet konekcija.

Direktor korporativne bezbednosti u kompaniji “Telenor” Milan Nikolić je rekao da je princip zaštite privatnosti deo Etičkog kodeksa i modela dobrog upravljanja “Telenor grupe”. Pojedinci očekuju da budu anonimni, da imaju kontrolu nad svojim podacima, ali i da ne budu nadzirani i uznemiravani. “Mi praktično sve više gubimo kontrolu nad tim gde se informacije o nama nalaze”, tvrdi Nikolić. Opšta “zbunjenost” ljudi i pružalaca usluga stvara atmosferu nepoverenja, a dijalog o zaštiti podataka je na nivou straha, neizvesnosti i sumnje.

Izvršna direktorka sajta “Limundo” Olga Mirković-Maksimović je podsetila da je registracija korisnika na njihovom sajtu obavezna i da je tom prilikom obavezno prihvatiti uslove korišćenja, čiji je sastavni deo i Pravilnik o privatnosti. Kao najveće izazove je navela utvrđivanje “pravila igre”, koja treba da budu ista za sve, saradnju sa državnim organima i predstavnicima robnih marki, zloupotrebu zakona i zlonamerno postupanje određenih pojedinaca. “Nužno je da stvorimo partnertstva i razgovaramo mnogo pre nego što se problemi dese, ponašanje na Internetu se menja brzinom kojom nije moguće da se promene zakoni”, navela je ona.

Predsednik srpskog ogranka Međunarodne advertajzing asocijacije Miloš Simić je govorio o stvaranju “krovnog” kodeksa marketinških komunikacija, koji treba da vodi formiranju samoregulatornog tela i sektorskih etičkih kodeksa. Recimo, kada je reč o onlajn igrama na sreću, preporuka je da se ne uzimaju određeni lični podaci, kao što je matični broj, ali zbog “bezličnog” odnosa sa korisnikom na Internetu priređivači moraju da imaju te podatke. “Ako industrija uspe samu sebe da kontroliše, mnogo ćemo olakšati posao državi”, rekao je Simić.

Đorđe Krivokapić iz Share Defense-a smatra da regulativa uglavnom ne odgovara trenutnim društvenim i ekonomskim potrebama i da usporava inovacije, a biznis modeli moraju da se razvijaju slobodno.Svest o zaštiti podataka i privatnosti raste kod potrošača – moramo da pronađemo način da to iskoristimo kako bismo podigli svest kompanija. Problem predstavlja i nelojalna konkurencija, odnosno kompanije koje ne poštuju zakone i privatnost korisnika i tako dovode kompanije koje odgovorno posluju u neravnopravan položaj na tržištu.

Zapažanje učesnika diskusije je da privatni sektor pokazuje nešto viši nivo svesti o zaštiti ličnih podataka jer postoji rizik da izgube klijente. Očekivanja su da će u budućnosti kompanije jednostavno morati da imaju “oficira za privatnost”. Takođe, trebalo bi da se poradi i na politikama privatnosti na Internetu, koje su uglavnom preobimne. Učesnici su zaključili da korisnici treba da razmisle o “monetizaciji” sopstvenih podataka, odnosno o tome da daju podatke u zamenu za gotovo svaku uslugu na Internetu.