Briselski dogovor u 17 tačaka o izbegličkoj krizi

29. oktobar 2015.

U nedelju, 25. oktobra, predstavnici Evropske unije, njenih zemalja članica i zemalja Zapadnog Balkana postigli su dogovor o određenim principima u daljim naporima na rešavanju izbegličke situacije u Evropi. Plan podrazumeva, inter alia, podizanje kapaciteta prihvatnih centara u zemljama Zapadnog Balkana kako bi mogli da prime do 50.000 izbeglica, obeshrabrivanje sekundarnog kretanja izbeglica iz zemlje u kojoj se nalaze i efikasno vraćanje osoba kojima nije potrebna međunarodna zaštita u zemlje porekla.[1]Premda u dogovoru nije eksplicitno navedena obaveza zadržavanja izbeglica u zemljama u kojima se nalaze, to proističe iz navedenih elemenata dogovora.

Bez obzira na nesumnjivu obavezu svih država Zapadnog Balkana da omoguće pristup efikasnom postupku azila svakoj osobi koja izrazi nameru da traži azil, takođe se ne može poreći da nijedna od zemalja Zapadnog Balkana – kao, uostalom, i veći broj članica same Evropske unije – nije percipirana kao zemlja odredišta od strane izbeglice. Samim tim, zadržavanje izbeglica u ovim zemljama u navedenom broju moglo bi da dovede do primene mera prinude, uključujući i moguće ograničenje slobode kretanja član 2 Protokola IV uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i lišenje slobode u smislu člana 5 (1) (f) Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Imajući u vidu ono što je javnosti poznato o dogovoru od 25. oktobra, nije jasno na koji način organi Evropske unije i država koje učestvuju u planu nameravaju da obezbede njegovu implementaciju uz adekvatne garancije za zaštitu svih relevantnih odredaba međunarodnog izbegličkog prava i međunarodnog prava ljudskih prava. Podsetimo da se zemlje Zapadnog Balkana, pre svega Srbija, Makedonija ali takođe i Grčka, prema stavu UNHCR, ne mogu smatrati sigurnim trećim zemljama za tražioce azila. Naročito zabrinjavaju i naglasak koji dogovor stavlja na efikasno vraćanje osoba koje ne ispunjavaju uslove za pružanje međunarodne zaštite u njihove zemlje porekla, pojačano angažovanje Fronteksa i bezuslovno instistiranje na registraciji svih izbeglica. U vezi sa poslednjom stavkom, premda se ne može osporiti pravo države prijema da strance prisutne na svojoj teritoriji obaveže na registraciju, izjava Predsednika Evropske komisije da ,,bez registracije nema prava’’[2] nije tačna jer međunarodno-pravne obaveze svake države iz Konvencije o statusu izbeglica postoje nezavisno od toga da li je osoba o kojoj je reč registrovana ili nije. Ovakva izjava jednog od najviših zvaničnika Evropske unije na samitu sa zemljama Zapadnog Balkana takođe je i izuzetno opasna, imajući u vidu veoma loše stanje u njihovim nacionalnim sistemima azila.

Bez obzira na količinu strane pomoći koja bi zemljama Zapadnog Balkana mogla biti pružena kako bi se obezbedila implementacija ovog plana, nije jasno kako bi se višegodišnje slabo funkcionisanje sistema azila moglo otkloniti u kratkom vremenskom periodu. Iznad svega, mogućnost prisilnog zadržavanja izbeglica u regionu izaziva ozbiljan i opravdan strah od mogućeg kršenja ljudskih prava ove izuzetno ranjive grupe.




[1]
        Zajednička izjava lidera prisutnih na samitu dostupna je na engleskom jeziku na http://ec.europa.eu/news/2015/docs/leader_statement_final.pdf.

[2]     European Commission Press Release Database, ‘Speaking Points of President Juncker – Press Conference on Western Balkans Route Leaders’ Meeting’, Brussels, 26 October 2015, dostupno na http://europa.eu/rapid/press-release_SPEECH-15-5905_en.htm.