Kao što smo rekli, sadašnjih 27 zemalja članica Evropske unije znatno se razlikuju po veličini teritorije i broju stanovnika, a naravno i po političkom uticaju koji imaju na međunardnoj sceni. Da li to znači da zemlje sa manjim brojem stanovnika koje zauzimaju mnogo manji deo evropske teritorije imaju i srazmerno manja prava u okviru Evropske unije? Naravno da ne!  Evropska unija je uređena na taj način da sve njene članice imaju jednaka prava i obaveze bez obzira na broj stanovnika, veličinu teritorije i međunarodni politički uticaj. U stvari, često se dešava da velike države Evropske unije,  upravo «popuštaju» manjima, a ne obrnuto.

Ova jednakost u uređenju Evropske unije najbolje se vidi iz organizacije njenih glavnih institucija.  Pre svega, sve zemlje članice, bez obzira na to koliko su ‘male’ ili ‘velike’ šalju jednak broj ministara na Savet gde se, zajedno sa Evropskim parlamentom, donose važne odluke o budžetu i drugim temama od velikog zajedničkog značaja.  Pošto se najvažnije odluke (recimo o spoljnoj politici ili porezima) u Savetu donose jednoglasno, sve zemlje, bez obzira na to da li su male ili velike, imaju pravo veta, odnosno mogućnost da blokiraju delovanje Unije koje je suprotno njihovim interesima.

Međutim, jednoglasne odluke, pogotovu one koje se odnose na  osetljiva međunarodna pitanja,  teško se postižu.  Da bi se olakšalo donošenje odluka, jednoglasno glasanje je  zamenjeno  odlukama kvalifikovane vecine.  Šta to znaci?  To ne znaci da moraju svi da se slože,  dovoljna je većina.  Međutim, glasovi zemalja članica ipak nemaju jednaku težinu: glasovi članica sa većim brojem stanovnika ‘nose’ veći broj poena od glasova zemalja sa manjim stanovnistvom. Na prvi pogled, to deluje potpuno nepravedno prema malim zemljama: na primer, najmnogoljudnija članica EU, Nemačka, ima gotovo 190 puta veću populaciju od susednog Luksemburga!  Da li to znači da glas Nemačke vredi 190 puta više od glasa Luksemburga?  Naravno da ne.  Jer, ‘poeni’ koje glasovi nose su prilagođeni broju stanovnika, ali ne proporcionalno vec sistemom kvalifikovane većine. Tako su male države, u stvari u velikom dobitku po ovakvom sistemu glasanja. Potpuna tabela poena glasova data je u prethodnom linku. Ovakav sistem glasanja znatno olakšava donošenje važnih zajednickih odluka time što ograničava mogućnost neprestanog blokiranja odluka, ali istovremeno štiti položaj malih država ‘u društvu’ mnogo većih i jačih ‘komšija’.

Iako je ovaj sistem glasanja mnogo efikasniji od jednoglasnog donošenja odluka, Lisabonski sporazum predviđa neke dalje  izmene. Od 2014. godine će se u Savetu  glasati  po principu dvostruke većine.  To znači da će se odluke donositi kada za njih glasa 55% zemalja članica pod uslovom da one  predstavljaju najmanje 65% stanovnika Evropske unije.  To će povećati  legitimitet same Unije i načina donošenja odluka, ali i dalje poboljšati zaštitu  interesa malih država.