U želji da ideju ljudskih prava približimo što široj publici, snimili smo ove kratke filmove. Trudimo se da ih pogleda što veći broj ljudi, nadajući se da ćemo tako povećati broj onih koji će razumeti i podržati vrednosti za koje se zalažemo. Zahvaljujemo svima koji su nam pomogli da ideje i poruke izrazimo na jeziku umetnosti – prvenstveno filmskoj ekipi koja je stvarala filmove i, naravno, glumcima koji su u ovim filmovima igrali. Uživajte…

 

In memoriam – Vojin Dimitrijević (2013)

Ovo je kratak film koji su, tokom prve tužne godine bez Vojina, napravili saradnici Beogradskog centra za ljudska prava. Nastao je u želji da možemo uvek da čujemo njegov, u Centru omiljeni, glas i da nas podseća na neke Vojinove misli, duhovitost, blagost i optimizam – čak i u najtežim vremenima.  

“…Smatrao sam, kao i mnogi drugi, da čovek koji javno istupa mora u trenucima koje smatra opasnim i sudbonosnim činiti sve što može da spreči ili oteža najgore ishode, koristeći bar zdrav razum…”.  “…Mi smo čudna zemlja gde je običan narod inteligentniji od elite…“, Vojin Dimitrijević 

 

Alternativne sankcije (2016)

Zatvori u Srbiji su od 2005. godine trajno prenaseljeni, a u mnogima od njih smeštajni kapaciteti ne ispunjavaju međunarodne standarde, što dovodi do nečovečnog i ponižavajućeg postupanja u odnosu na osuđenike.
Lišenje slobode treba da bude poslednja mera koja će se izreći samo kada izricanje neke blaže mere nije moguće. U poslednjih 5 godina izrečeno je oko 49,000 kazni zatvora, a kratkotrajne kazne, koje čine preko 70% od ukupnog broja, su mogle biti zamenjene nekom od alternativnih sankcija. Opšti je zaključak da se kratkotrajnim kaznama zatvora ne postiže svrha kažnjavanja, a još manje resolijalizacije. S druge strane alternativne sankcije se ne koriste ni približno u onoj meri u kojoj bi trebalo.

 

Ostanak (2016)

Integracija u lokalnu zajednicu jedan je od preduslova da osoba kojoj je dodeljena međunarodna zaštita može da vodi dostojanstven i bezbedan život u državu prijema. Zakon o azilu u članu 46 predviđa da Srbija, u okviru svojih mogućnosti,obezbedi uslove za uključivanje izbeglica u društveni, kulturni i privredni život, ali i da im omogući naturalizaciju.
Beogradski centar za ljudska prava je u saradnji sa Ambasadom Kraljevine Holandije u Beogradu i Holandskim savetom za izbeglice u Amsterdamu, u okviru projekta Srbija od zemlje tranzita do zemlje destinacije, snimio dokumentarni film “Ostanak” koji govori o položaju tražilaca azila i njihovoj integraciji u Srbiji.

 

Dom (2015)

Kratkometražni film Beogradskog centra za ljudska prava, „Dom“, koji je nastao uz podršku UNHCR, prenosi životnu priču izbeglice iz Sirije, koji su razlozi njegovog odlaska iz domovine, kakva su bila njegova iskustva na putu i zašto se odlučio da utočište zatraži baš u Srbiji i sa kojim izazovima se susreće danas. 

 

Pritvor – ultima ratio? (2013)

Prekomerna upotrebe mere pritvora i dalje je ozbiljan problem u zemljama Centralne i Istočne Evrope. I sama njena svrha potpuno  pogrešno se tumači. Zašto ne možemo da saznamo koliko novca iz budžeta je uludo potrošeno na odštete zbog neosnovanog držanja u pritvoru? Zašto čak i osobe koje nisu počinile teška krivična dela i same se prijavile policiji završe u pritvoru? Nema sumnje da su zatvori užasni svima koji u njih dospeju, ali uvek je lakše osuđenicima nego osobama u pritvoru  – neizvesnost zbog iščekivanja suđenja, veoma ograničeni kontakti sa “spoljnim svetom”, stravični uslovi života, beznađe zbog nemogućnosti da ispune dan…

”…Ti uslovi, taj zatvor, to nije ni za životinje ni za ljude. To jednostavno ne treba da postoji!…”, Tadej Kurepa,  diplomirani politikolog i bivši pritvorenik.

 

Encounter/Susret (2011)

Uroš Vasić i Lena Stefanović, rođeni 1991, pitaju se zbog čega ih i dalje gnjave pričama iz perioda ratova u bivšoj Jugoslaviji? Zašto bi se sada, dvadeset godina kasnije, bavili time? Zašto je neophodno da njihova generacija to zna „…kad sa tim nemaju veze…“? Suočavanje sa prošlošću – zašto? Zato što je nekom ko živi do vas neko ubijen, ranjen, mučen, silovan ili nestao član porodice ili prijatelj, zato što su na mestu na kome živite možda živeli ljudi koji su bili prisiljeni da odu, zato što odgovorni za takve stvari žive među nama ili čak odlučuju o našoj budućnosti… Zato što društvo koje toleriše zločine i samo postaje zločinačko i podnošljivo samo najgorima među nama. 

 

Čovekova priča (2000)

Goran Milić, taksista već trideset godina, poslednjih deset vozi samo noću – „običan čovek, obična priča“? Zašto tolike godine oka ne može da sklopi? Traži krivca za smrt sina, ili ga zna? Kako tako „normalna, bezazlena i podrazumevajuća“ mržnja uništi tolike živote? I kako uđe baš na vrata sobe iz koje je izašla? Kako izgleda kada svoju mržnju platiš sopstvenom krvlju?

 

Uvek neko nekog zbog nečega dira (2000)  

Stranci u izabranoj zemlji, izbeglice u sopstvenoj… Nije li se svakom od nas, makar jednom u životu, dogodilo da se oseća “viškom”, nepodobnim, neprihvaćenim… Zašto taj osećaj tako brzo zaboravimo? Zašto nam đavo ne da mira i tera nas da tražimo nekog koga bismo, makar i malkice, maltretirali? Da li baš mora “maca da nam zakuca na vratanca” da bi se postideli zbog sopstvenih postupaka? Kako smo stigli dotle da tako malo treba da zgazimo nečije dostojanstvo i zašto uporno ne puštamo ljude na miru da žive svoj život?

 

Svi mi (2000)

U evropskim zemljama odnos radno sposobnog stanovništa i penzionera, trenutno je 3:1, a procena je da će 2050. taj odnos biti 1:1! U Srbiji je još gore – spadamo u jednu od 10 najstarijih zemalja na svetu. Naši najstariji sugrađani najčešće se ćutke bore sa brojnim teškoćama i nedaćama koje ih snalaze, ne opterećujući nikoga iz svoje okoline. Zašto nismo svesni da povređujemo ljude kada ih, pogledamo popreko ili sa prezirom kao da su smetnja, zašto smo toliko surovi da mislimo da i stari ljudi ne bi voleli da mogu da plate frizera, zubara, taxi…. I zašto nam ne pada na pamet da svi starimo i da su stari “svi mi”? Pristojna mesečna primanja nisu jedini uslov za bolji život. Ako ne može da se odvoji više sredstava za penzije, sigurno svako od nas može da odvoji makar osmeh i snage da malo duže stoji u redu i ustupi svoje mesto starijima. Ne dozvolimo da ljudska solidarnost i saosećajnost nestanu. Uvek su bili tu kad su nam bili potrebni, zašto mi nikad nismo tu kad njima trebamo?

 

Dan tolerancije, prvi deo  (2000)

Andrija, osmogodišnjak koji sanja da postane veliki fudbaler, gledajući političku emisiju na televiziji pomislio je da reč tolerancija znači nešto ružno i da vodi u tuču. Kako „vežbati“ toleranciju kad ispred sebe imaš braću Bambaliće, strah i trepet nižih razreda? Kako u očima deteta izgleda kad ti na kućnim vratima osvane poruka „Cigani marš“? Kako da vežbaš „dan tolerancije“ ako vežbu počneš navijanjem, psovanjem, mržnjom…? Kako shvatiš da je tolerancija kao fudbal – mora da se vežba svakog dana?

 

Dan tolerancije, drugi deo (2000)

 

 

Tekija (2000)

Šta možeš da radiš kad nemaš para za letovanje? Odeš u Tekiju, zapanjiš njene stanovnike što si došao baš zbog Tekije, pomogneš da postane lepša i čistija, svojoj metli daš ime, radiš nešto što nikad ranije nisi radio i … provedeš se sjajno.