Iscrpljivanje domaćih pravnih lekova predstavlja jedan od osnovnih preduslova za obraćanje ESLJP i odražava princip supsidijarnosti prema kojem je država ugovornica obavezna da obezbedi zaštitu ljudskih prava licima pod svojom jurisdikcijom. Sud je smatrao da iscrpljivanje domaćih pravnih lekova treba tumačiti fleksibilno i bez preteranog formalizma (videti predmet Guzzardi protiv Italije, predstavka br. 7367/76, presuda od 6 novembra 1980, stav 72). U tom smislu, naglašeno je i da mnogo zavisi od okolnosti konkretnog predmeta te da se akcenat treba staviti ne samo na formalnoj dostupnosti pravnih sredstava već i na kontekst u kojem oni funkcionišu kao i lične okolnosti podnosioca predstavke. Konačno Sud postavlja pitanje da li je podnosilac predstavke učinio sve što se od njega razumno moglo očekivati da iscrpi unutrašnje pravne lekove? (videti predmet Yasa protiv Turske, predstavka br. 22495/93, presuda od 2 septembra 1998, stav 77).