MATHEW v. Holand

(Predstavka br. 24919/03)

Presuda 29.9.2005.

Činjenice: Podnosilac predstavke je uhapšen u Arubi pod optužbom nanošenja teških telesnih povreda. Od oktobra 2001. godine do kraja aprila 2004. je zadržan na odsluženju kazne. Tom prilikom podvrgnut je specijalnom zatvorskom režimu boravka u samici. Incident koji je doveo do ozbiljne povrede upravnika zatvora je bio razlog za takav specijalni tretman u zatvoru, sa ciljem da se podnosilac predstavke izoluje od preostale zatvorske populacije, a u dva navrata nakon ovog incidenta, podnosilac predstavke je napao zatvorske čuvare. Režim se sastojao iz zabrane napuštanja ćelije bez lisica na rukama i lanaca na nogama (njihova primena je obustavljena na određeni period). Kontakt sa spoljašnjim svetom takođe je bio ograničen. Na plafonu ćelije podnosioca predstavke, neko vreme, je postojao veliki otvor kroz koji je prolazila kiša, a s obzirom da se ćelija nalazila na drugom i poslednjem spratu zatvora, bio je izložen visokim temperaturama. Nije bilo liftova. U junu 2002, otkrivena je teško oboljenje kičme kod podnosioca predstavke. Jedini neurohirurg u Arubi je ustanovio lumbalnu diskus herniju i i predložio operaciju, ali je tražio da podnosioca predstavke pregleda i drugi hirurg, što se nije desilo. Podnosiocu predstavke su obezbeđena kolica u avgustu 2002. ali je dozvola za njihovu upotrebu povučena posle incidenta iz februara 2003. godine kada je podnosilac predstavke pokidao deo metalne konstrukcije kolica i iskoristio ga kao oružje u sukobu sa stražarima. Omogućena mu je fizioterapija u bolnici u nekoliko navrata, ali je tretman obustavljen jer podnosilac predstavke nije bio u mogućnosti da hoda do medicinskog vozila predviđenog za transport, kao ni da sedi u njemu uspravno. Podnosilac predstavke je započeo sudski proces zahtevom za komfornijim smeštajem u zatvoru. Lokalni sud je naredio reviziju potrebe za posebnim zatvorskim režimom za podnosioca predstavke. U aprilu 2003. godine ustavnoljena je krivica podnosioca predstavke pred Vrhovnim sudom i određena mu je blaža kazna u odnosu na onu predviđena za prirodu dela koja je počinio zbog specijalnog zatvorskog režima kome je bio podvrgnut na odsluženju (tri godine i šest meseci zatvora umesto pet godina) Činjenice slučaja su predmet rasprave između sukobljenih u ovom slučaju – podnosilac predstavke tvrdi da je, uz boravak u samici u teškim uslovima, bio predmet fizičkog zlostavljanja od strane čuvara, da je povređivan nošenjem lanaca na nogama i da mu je uskraćivana neophodna medicinska pomoć.

Pravo: Vladin preliminarni prigovor (status žrtve): Iako je Vrhovni sud izrekao znatno blažu kaznu od predviđene kako bi nadokandio podnosiocu predstavke nametanje strogog zatvorskog režima, nigde nije direktno ili indiretkno istaknuto da je podnosilac predstavke bio izložen povredi člana 3. (odbačen prigovor).

Član 3. – U vezi sa odbijanjem neophodne medicinske nege: Sud je prihvatio da je od juna 2002. godine podnosilac predstavke bolovao od teškog oboljenja kičme koje je fizičku aktivnost za njega činilo veoma bolnom i teškom. Međutim, Sud nije mogao da ustanovi da je podnosilac predstavke bio onesposobljen do stadijuma nepokretnosti. Član 3 se nije mogao tumačiti u cilju omogućavanja svake želje i sklonosti u pogledu medicinske nege zatvorenika. Praktični zahtevi legitimnog pritvaranja lica mogu nametnuti ograničenja koja je on dužan da prihvati. Izbor doktora od strane zatvorenika bi se morao poštovati kao nepisano pravilo u slučaju kada troškovi određenog medicinskog stanja mogu biti uvećani, ali samo po pristanku zatvorenika. Sud nije ustanovio grešku holandskih vlasti u pogledu izostajanja drugog lekarskog mišljenja o operaciji, mada su informacije ukazivale na to da je podnosilac predstavke bio podesan za medicinsku intervenciju. Razmatrajući opoziv dozvole za upotrebu kolica, Sud je smatrao da su vlasti imale pravo da to učine iz bezbedonosnih razloga, s obzirom na incident koji je prethodio opozivu. U pogledu fizioterapije, pitanje je postavljeno u pravcu stvarne potrebe izazvane zdravljem podnosioca predstavke. Iako je utvrđeno da je njegovo stanje izazivalo velike teškoće prilikom transporta u bolnicu, zbog čega je obezbeđen dolazak fizioterapeuta u zatvor, nije utvrđeno da li je dalje zdravstveno stanje podnosioca predstavke diktiralo ovakav razvoj događaja. U određenim momentima zatvorenik je bio sposoban za ekstreman fizički otpor (odvalio je metalni deo kolica, a fizioterapetu je izjavio da je podnosilac predstavke, iako bez tretmana 9 meseci, bio sposoban da hoda najmanje 90 metara i da izvrši kompleksne pokrete, poput uvrtanja i izvijanja tela i hodanje uz stepenice). U ovakvim okolnostima Sud je našao da mu nije bila uskraćena potrebna medicinska nega.

Zaključak: nema povrede (jednoglasno)

Član 3. – U vezi sa uslovima pritvora: Sud je prihvatio da su vlasti nisu bile u mogućnosti da kontrolišu zatvorenika izuzev u uslovima njegove stroge izolacije. Ipak, vlasti u Arubi su bile svesne da podnosilac predstvake nije običan zatvorenik i da će mu boravak u takvim specijalnim uslovima izazvati određenu patnju. Načinjeni su pokušaji da se popravi situacija u kojoj se nalazio podnosilac predstavke donekle, ali vlasti su trebale i mogle da učine više. Smeštaj za zatvorenike tog profila tada nije postojao u Arubi (trenutno se izgrađuje) ali nije bilo volje da se pronađe pogodnije mesto za boravak u zatvoru pod prihvatljivijim uslovima. U zaključku se navodi da je podnosilac predstavke bio izolovan na nepotrebno produžen vremenski period i utvrđuje se povreda člana 3, jer je bio zatvoren najmanje 7 meseci u ćeliji koja nije pružala adekvatnu zaštitu od klimatskih uslova i koja je bila smeštena u okviru kompleksa tako da je izlazak iz nje predstavljao izuzetan napor za podnosioca predstavke, bio štetan po njegovo zdravlje i izazivao nepotrebnu telesnu patnju.

Zaključak: povreda (jednoglsno)