„Onome ko je, kao ja, duže proboravio na ovim prostorima, predstava o istoriji sopstvenog naroda, Evrope i celoga sveta promenila se (ili su mu je promenili) nekoliko puta u toku života. Izmene i revizije kao da su se ubrzavale pa se slobodno može reći da je taj proces ispravljanja, brisanja i dodavanja u poslednjim godinama bio sve intenzivniji. Čak i neko ko se nije bavio prošlošću i nije mnogo mario za nju morao je da zaključi da istorija nije – kako se to neprekidno ponavlja – učiteljica života nego poslušno đače koje stalno mora da uči nove lekcije i da se koriguje u skladu s nekim „važnijim“ interesima, od kojih kao da su poslednji oni koji se tiču istinitosti i tačnosti. Moralo je da mu postane očigledno da za ideologiju, politiku i društvene i nacionalne interese istorija ne predstavlja nauku u kojoj se znanja i uviđanja samo produbljavaju i obogaćuju već da je to priča koja služi drugim svrhama, koja se stalno ponovo priča u skladu s interesima i namerama pripovedača, kao bajka narodu pred spavanje“ – Vojin Dimitrijević