Pozitivne obaveze - Iako je Konvencija zamišljena kao instrument koji državi nameće tzv. negativne obaveze odnosno uzdržavanje od činjenja kako ne bi ometala ostvarivanje prava garantovanih Konvencijom vremenom su se kroz praksu ESLJP razvile tzv. pozitivne obaveze tj. obaveze činjenja gde se od države očekuje da preduzima određene mere kako bi osigurala poštovanje prava garantovanih Konvencijom. Na primer, u slučaju Platforma doktori za život ESLJP je držao da se obaveza države ne zaustavlja na odobravanju i neugrožavanju prava na mirno okupljanje već je neophodno da demonstrantima pruži neophodna zaštita od kontra-demonstranata kako bi smisleno iskoristili pravo na mirno okupljanje garantovano Konvencijom (videti predmet Platforma doktori za život protiv Austrije, predstavka br. 10126/82 presuda od 21 juna 1988, stav 32). Saznajte više Očigledna obaveza države je da obezbedi delotvorno pravno sredstvo zbog kršenja prava garantovanih Konvencijom. Primeri pozitivnih obaveza države uključuju obavezu da istražuje ubistva, da zaštiti ranjive osobe od ozbiljnog zlostavljanja nanetog od strane drugih, da neodložno obavesti uhapšenu osobu o razlozima hapšenja, da obezbedi besplatnu pravnu pomoć optuženim licima koja ne mogu da priušte advokata, da obezbedi pravno priznanje novog pola transeksualnim osobama koje su uspešno izvršile tretman promene pola itd
Pri odlučivanju da li država ima obavezu činjenja u cilju obezbeđivanja prava garantovanog konvencijom ESLJP se upušta u ocenu proporcionalnosti tj. postavlja pitanje da li je uspostavljena ravnoteža između opštih interesa i interesa pojedinca (Powell i Rayner protiv Ujedinjenog Kraljevstva od 21. februara 1990. године, stav 41). Ipak, prilikom ocenjivanja te ravnoteže on vodi računa da suština samog prava pojedinca nije ugašena (predmet Appleby i ostali protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstvka br. 44306/98, presuda 6 maj 2003, stav 47). Može se reći da tamo gde je neki značajni interes pojedinca ugrožen te on usled toga trpi negativne posledice veće su mogućnosti da tas prevagne na njegovu stranu i da ESLJP nađe da postoji obaveza države na činjenje. Druga strana medalje je da ukoliko je važan državni interes u pitanju a pojedinac ne trpi materijalnu štetu manje je verovatno da će ESLJP naći obavezu činjenja. Naravno ovi testovi se primenjuju samo na prava čije uživanje nije apsolutno. Pravo na život je apsolutno pravo i ESLJP je u predmetu Osman protiv Ujedinjenog Kraljevstva predstavka br. 23452/94 stav 116 postavio sledeće pitanje „da li je država u sklopu svojih ovlašćenja preduzela razumne korake da bi zaštitila pojedinca od štete za koju je znala ili je trebalo da zna“.