Praksa državnih organa
 
Pravno shvatanje VSS u pogledu člana 10 Konvencije

PRAVO NA SLOBODU IZRAŽAVANJA I KRIVIČNA DELA KLEVETE I UVREDE

Granice prihvatljive kritike su šire kada je reč o javnim ličnostima u odnosu na privatna lica. za razliku od običnih građana, koji to svojstvo nemaju, javne ličnosti su neizbežno i svesno izložene pomnom ispitivanju svake svoje reči i dela kako od novinara, tako i od javnosti uopšte, te stoga moraju ispoljiti veći stepen tolerancije

Obrazloženje:
Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i to Sektor za zastupanje pred Evropskim sudom za ljudska prava dopisom od 22. septembra 2008. godine tražilo je da Vrhovni sud Srbije zauzme načelni stav da domaći sudovi prilikom odmeravanja visine novčane kazne predviđeno za krivično delo klevete imaju u vidu stav koji je Evropski sud zauzeo povodom slučaja Lepojić, gde se ukazuje na potrebu da domaći sudovi vode računa o razlici između vrednosnih sudova, koji ne bi trebalo da potpadaju pod odredbe krivičnog zakonodavstva. kao i da se o eventualno zauzetom načelnom pravnom stavu obavesti zastupnik sektora za zastupanje pred Evropskim sudom za ljudska prava, koji bi o tome izvestio Komitet ministara, a ovo iz razloga što je Odeljenje za izvršavanje presuda ukazalo na to da bi u slučajevima Filipović i Lepojić, u kojima je Sud utvrdio povredu člana 10. Konvencije o ljudskim pravima, Komitet ministara mogao da donese finalnu rezoluciju, s obzirom da je plaćena pravična naknada, te da su osude za krivično delo klevete koje su doneli domaći sudovi brisane iz kaznene evidencije. Predsednica Vrhovnog suda Srbije Vida Petrović-Škero, koja je i predsednik Odeljenja sudske prakse u Vrhovnom sudu Srbije predložila je da Krivično odeljenje usvoji pravno shvatanje, sa napred navedenom sadržinom jer su u navedenim slučajevima krivične presude domaćih sudova poslužile kao osnov za donošenje građanskih presuda. U predmetu Lepojić protiv Srbije Evropski sud za ljudska prava dana 6. novembra 2007. godine doneo je presudu kojom je utvrdio da su domaći sudovi u slučaju Lepojić povredili pravo na slobodu izražavanja (član 10. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava) i to zbog krivične osude i kasnije parnične presude koja je doneta protiv Lepojića. U navedenoj presudi Evropskog suda za ljudska prava konstatuje se da sloboda izražavanja predviđena članom 10. predstavlja jedan od suštinskih temelja jednog demokratskog društva, a prema stavu 2. ona ne važi samo za „informacije“ili „ideje“ koje se prihvataju ili smatraju uvredljivim, već i za ono što vređa, šokira ili uznemirava. Sud je dalje potvrdio pravo, da se saopštavaju, u dobroj nameri, informacije o pitanjima od javnog interesa, čak i kada to podrazumeva štetne izjave pojedinaca i naglasio, da su granice prihvatljive kritike još uvek šire kada je cilj političar i dalje, da iako je dragocena za sve, sloboda izražavanja je posebno važna za političke stranke i njihove aktivne članove i to posebno u toku izbornih kampanja kada bi trebalo dozvoliti da slobodno cirkulišu mišljenja i informacije svih vrsta. Isti sud dalje podseća da vlade uvek treba da pokažu suzdržanost u pribegavanju krivičnim kaznama, posebno gde postoje drugi raspoloživi načini naknade. Isti sud zaključuje da pravnosnažna krivična i parnična presuda o kojima je reč bez sumnje su predstavljale mešanje u pravo podnosioca predstavke na slobodu izražavanja. Dalje sud primećuje da je jasno da je podnosilac predstavke napisao sporni članak u toku postojeće izborne kampanje i u svojstvu političara, bez obzira na mišljenje Vlade i da je meta kritike bio predsednik opštine kao javna ličnost, a reč „sumanuto“ očigledno nije upotrebljena da opiše njegovo mentalno stanje, to jest da objasni način na koji on navodno troši novac lokalnih poreskih obveznika i zaključuje da je podnosilac predstavke jasno imao neki razlog da veruje da je predsednik opštine možda bio umešan u kriminalnu radnju i da je takođe njegov mandat nezakonit. Sud dalje konstatuje da je članak podnosioca prestavke sadržavao određeni „jak“ jezik, ali da to nije bio proizvoljan lični napad i bio je usredsređen na pitanja od javnog interesa, a ne na privatni život predsednika opštine. Mišljenja krivičnog i parničnog suda pri donošenju presude protiv podnosioca predstavke su bila relevantna kada su utvrdila da je ugled predsednika opštine bio ugrožen, ali po oceni Suda to nije bilo dovoljno, s obziromna iznos naknade i troškove koji su dodeljeni i koji su jednaki približnoj vrednosti osam prosečnih mesečnih plata u Srbiji u relevantnom trenutku kao i da je izrečena uslovna osuda, koja po mišljenju Suda u određenim okolnostima može biti ne samo opozvana već takođe i preinačena u efektivnu zatvorsku kaznu. Sud dalje utvrđuje da imajući u vidu sve napred navedeno a posebno imajući u vidu ozbiljnost krivičnih kazni o kojima je reč, kao i dvosmisleno mišljenje domaćih sudova u smislu da čast, ugled i dostojanstvo predsednika opštine „imaju veću važnost od … časti, ugleda i dostojanstva … običnog građanina“ i stoga zaključuje da mešanje domaćih sudova na način o kojem je reč nije bilo neophodno u demokratskom društvu i da je sledstveno tome došlo do povrede člana 10. Konvencije. Evropski sud za ljudska prava svojom drugom presudom od 20. novembra 2007. godine u slučaju Filipović protiv Srbije takođe je utvrdio da mešanje domaćeg suda nije bilo neophodno u demokratskom društvu i da je takođe povređena odredba člana 10. Konvencije jer je pravnosnažna presuda parničnog suda bez sumnje predstavljala mešanje u pravo podnosioca predstavke na slobodu izražavanja i da je meta kritike podnosioca predstavke bio predsednik opštine – direktor velikog državnog preduzeća, koji je i sam javna ličnost i da su parnični sudovi kao i krivični sudovi zaključili da je podnosilac predstavke javno optužio predstavnika op- štine za krivično delo pronevere u odsustvu osude za isto delo, ali da je oceni Suda podnosilac predstavke jasno imao legitiman razlog da veruje da je predsednik opštine mogao biti umešan u utaju poreza, a njegova izja- va i pored toga što sadrži ozbiljne tvrdnje, nije bezrazložan privatni napad upućen protiv predsednika opštine. U prvom slučaju, slučaj Lepojić, Opštinski sud u Babušnici svojom presudom K. broj 89/02 od 11.6.2003. godine oglasio je krivim Zorana Lepojića što je kao autor teksta pod naslovom „Nasilnički predsednik“ koji je objavljen u listu „Narodne dužničke novine“ broj 1 iz avgusta 2002. godine napisao: „… tako Petar Jončić u julovskoj euforiji, pod sloganom para vrti gde burgija neće, zarad svoje lične egzistencije sumanuto troši novac građana Opštine na: sponzorstva, gala ručkove …“ i tako za privatnog tužioca kao predsednika Opštine Babušnica, putem štampe izneo neistinito činjenično tvrđenje koje može škoditi njego- voj časti i ugledu i da je time izvršio krivično delo klevete iz člana 92. stav 2. u vezi stava 1. KZ Republike Srbije i istom je izrečena uslov- na osuda tako što je utvrđena novčana kazna u iznosu od 15.000 dinara i određeno da se neće izvršiti ukoliko okrivljeni u roku od jedne godine ne izvrši novo krivično delo. Okrivljeni je obavezan da plati paušalni iznos od 1.000,00 dinara i privatnom tužiocu na ime troškova kri- vičnog postupka iznos od 10.000,00 dinara. U obrazloženju navedene presude prvostepeni sud utvrđuje da je okrivljeni očigledno iznosio neistine koje škode časti i ugledu privatnog tužioca i da je time izuzetno grubo napao čast, ugled i dostojanstvo privatnog tužioca koje reči prelaze sve granice društvene kritike, morala i jednog korektnog načina ponašanja, pa i komuniciranja sa javnošću, zašta posebnu odgovornost moraju da imaju upravo lokalni političari – predsednici opštinskih odbora političkih stranaka, što je bio okrivljeni. Rešavajući po žalbi Okružni sud u Pirotu svojom presudom Kž. br. 186/04 od 8.10.2004. godine odbio je žalbu okr. Zorana Lepojića kao neosnovanu i prvostepenu presudu potvrdio a u obrazloženju našao da je prvostepeni sud pra- vilno zaključio da je okrivljeni u iznetom novinskom tekstu koji je potpisao samo svojim imenom i prezimenom, ne označavajući da istu piše u svojstvu predsednika Opštinskog odbora DHSS izneo tvrdnje čiju isti- nitost nije dokazao. a koje su po sadržini takve da škode časti i ugledu lica na koja se odnose i da je sve to izneto u nameri da se omalovaži privatni tužilac. Ha osnovu napred navedene pravnosnažne krivične presude Opštinski sud u Babušnici svojom presudom P. broj 36/03 od 18.3.2005. godine obavezao je tuženog Zorana Lepojića da privatnom tužiocu Petru Jončiću na ime nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda isplati iznos od 120.000,00 dinara sa zakonskom kamatom, kao i troškove postupka u iznosu od 39.000,00 dinara i u obrazloženju presude parnični sud je naveo da je tužilac poznat i ugledan čovek jer da nije tako građani ga na izborima ne bi izabrali za predsednika opštine a da je pored toga tužilac dugogodišnji direktor uspešne firme koja je i u najtežim uslovima privređivanja uspešno poslovala i radnici primali plate u uslovima kada su mnoge firme prestale sa radom i što sve to utiče da povređeno dobro tužioca ima veći značaj nego što bi to bilo sa bilo kojim običnim građaninom. Rešavajući po žalbi tuženog na navedenu presudu Okružni sud u Pirotu svojom presudom Gž. br. 405/05 od 24.5.2003. godine potvrdio je presudu Opštinskog suda u Babušnici a žalbu tuženog odbio kao neosnovanu. U drugom slučaju, u slučaju Filipović, Opštinski sud u Babušnici svojom presudom K. broj 36/01 od 21.10.2002. godine oglasio je krivim okr. Zorana Filipovića što je 8. marta 2001. godine u Babušnici na javnom skupu kojom su prisustvovali i neki članovi Vlade Republike Srbije a i preko 80 odbornika CO Babušnica i rukovodećih ljudi iz privrede i društvenih delatnosti ove opštine izneo neistinu koja može škoditi ugledu i časti privatnog tužioca Jončić Petra i po njega imati teške posledice kao uglednom privredniku i društveno političkom radniku rekavši „da mu nije mesto gde se sada nalazi – predsednik CO Babušnica, jer je proneverio 500.000 DM čime je izvršio krivično delo klevete iz člana 92. stav 2. u vezi stava 1. KZ PC pa ga je sud osudio na novčanu kaznu u iznosu od 6.000.00 dinara kao i da plati troškove postupka privatnom tužiocu u iznosu od 24.000,00 dinara. Rešavajući po žalbama Okružni sud u Pirotu svojom presudom Kž. br. 234/03 od 31.12.2003. godine doneo je presudu tako što je preinačio prvostepenu presudu samo u pogledu pravne kvalifikacije i našao da se u radnjama optuženog Zorana Filipovića sa- drže obeležja krivičnog dela uvrede iz člana 92. stav 1. KZ PC, dok je u ostalom delu prvostepenu presudu potvrdio. Ha osnovu napred navedenih krivičnih presuda Opštinski sud u Babušnici usvojio je tužbeni zahtev tužioca Jončić Petra i obavezao tuženog Filipović Zorana da na ime naknade štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda isplati tužiocu iznos od 120.000,00 dinara sa zakonskom kamatom i u obrazloženju presude naveo da tužilac jeste javna ličnost, da se nalazi na funkciji predsednika Opštine Babušnica i direktora Konfekcije „Liska“ u Babušnici i da kao takav ostvaruje kontakte sa predstavnicima vlasti Republike Srbije i sa drugim privrednicima i bio je proglašen za privrednika godine i redovno dobijao priznanja i nagrade na sajmovima mode što je opšte poznato i zato je iznošenje neistina na njegov račun u prisustvu predstavnika Vlade, odbornika i privrednika opštine sa kojima tužilac ostvaruje najčešće kontakte predstavljalo direktan napad na ugled i čast tužioca i da je njegov zahtev osnovan. Dalje je u toj parničnoj presudi navedeno da se čast i ugled u društvu jako teško stiču i zbog toga dosudio odštetni zahtev tužiocu u iznosu od 120.000,00 dinara. Rešavajući po žalbi, Okružni sud u Pirotu svojom presudom Gž. br. 695/04 od 20.12.2003. godine potvrdio je napred navedenu presudu a žalbu tuženog odbio kao neosnovanu nalazeći da je prvostepeni sud dao potpune, pravilne i objektivne razloge za usvajajući deo presude. Imajući u vidu stavove domaćih sudova u navedenim presudama i stav Evropskog suda za ljudska prava u svojim presudama u slučajevima Lepojić i Filipović povodom tih presuda, na sednici Krivičnog odeljenja usvojeno je predloženo pravno shvatanje, upravo radi budućeg postupanja domaćih sudova u sličnim situacijama, gde bi se buduća sudska praksa uskladila upravo sa stavovima sadržanim u navedenim presudama Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Lepojić i Filipović, kako vrednosni sudovi o javnim ličnostima u pravilu ne bi trebalo da potpadaju pod odredbe krivičnog zakonodavstva jer da intervencija u takvim slučajevima nije neophodna u demokratskom društvu i da je sloboda izražavanja predviđena članom 10. Konvencije temelj jednog demokratskog društva i da sloboda izražavanja pojedinca ne važi samo za informacije ili ideje koje se prihvataju ili smatraju uvredljivim već i za ono što vređa, šokira ili uznemirava, jer je to sve usredsređeno na pitanja od javnog interesa a ne na privatni život javnih ličnosti.

(Pravno shvatanje usvojeno na sednici Krivičnog odeljenja 25.11.2008. godine)