O Evropskoj konvenciji   
 
 Istorijat

 Savet Evrope (u daljem tekstu SE) osnovan je 5. maja 1949. godine u Londonu. Zapadnoevropske države osnovale su ovu regionalnu međunarodnu organizaciju nošene idejom o ujedinjenju Evrope i zaštiti i unapredenju osnovnih demokratskih vrednosti. Poštovanje ljudskih prava, individualnih političkih sloboda i vladavina prava, navedeni su kao “načela koja su osnova istinske demokratije”. Godinu dana kasnije bio je pripremljen konačan tekst Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (Evropska konvencija o ljudskim pravima –u daljem tekstu Konvencija). Trinaest članica SE su potpisale Konvenciju 4. novembra 1950. godine u Rimu. Konvencija je stupila na snagu 3. septembra 1953. godine. Posle pada komunizma u istočnoj Evropi, veliki broj nekadašnjih socijalističkih evropskih država se priključio SE. Danas Savet Evrope broji 47 zemalja članica. Sve zemlje članice SE ujedno su i potpisnice Evropske konvencije. Kasnije je uz ovu Konvenciju usvojeno i 14 protokola. Konvencija uvodi do sada najpotpuniji sistem zaštite, oličen u Evropskom sudu za ljudska prava. Drugo, uvodi se mogućnost obraćanja sudu od strane pojedinca, čime je mogućnost obraćanja međunarodnim telima proširena i na pojedince kao aktivno legitimisane učesnike u međunarodnom pravnom postupku.
   

Prava i slobode zaštićene Konvencijom

Konvencija garantuje sledeća prava i slobode: pravo na život, zabrana mučenja, nečovečnog i ponižavajućeg postupanja, zabrana ropstva i prinudnog rada, pravo na slobodu i sigurnost, pravo na pravično suđenje kažnjavanje samo na osnovu zakona, pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, sloboda misli, savesti i veroispovesti, sloboda izražavanja, sloboda okupljanja i udruživanja, pravo na sklapanje braka, pravo na delotvorni pravni lek i zabrana diskriminacije. Protokolom 1 reguliše se pravo na mirno uživanje imovine, pravo na obrazovanje i pravo na slobodne izbore. Protokolom 4 predviđena je zabrana dužničkog ropstva, sloboda kretanja, zabrana proterivanja sopstvenih državljana i zabrana kolektivnog proterivanja stranaca. Protokol 6 predviđa zabranu izricanja i izvršavanja smrtne kazne. Protokolom 7 regulisana je zaštita u postupku proterivanja stranaca, pravo na žalbu u krivičnim stvarima, pravo na naknadu za pogrešnu osudu, pravo da se ne bude osuđen ili kažnjen dvaput u istoj stvari (ne bis in idem), kao i jednakost supružnika. Protokolom 12 reguliše se opšta zabrana diskriminacije. Protokolom 13 predviđena je apsolutna zabrana smrtne kazne. Protokol 14 uvodi proceduralne reforme kako bi Sud mogao efikasno da odgovori na izazov sve većeg broja predstavki koji prete da uspore pa čak i blokiraju njegov rad.