Uloga i značaj ESLJP

Evropski sud za ljudska prava (ESLJP) je organ koji nadzire poštovanje prava sadržanih u Konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (Konvencija) koja je usvojena 1951 pod okriljem Saveta Evrope. ESLJP ne nadgleda generalno poštovanje subjektivnih prava koja države ugovornice garantuju svojim građanima već se pojavljuje kao krajnji arbitar povodom navodnih kršenja prava garantovanih Konvencijom koja se mogu pripisati pojedinoj državi ugovornici gde se pojedinac obratio ESLJP nakon iscrpljivanja domaćih pravnih lekova. Prema tome, njegovu ulogu ne treba poistovećivati sa ulogom nacionalnog Vrhovnog ili Ustavnog suda čija je osnovna uloga obezbeđivanje poštovanje prava predviđenih domaćim propisima već ga treba posmatrati kao telo koje nadzire poštovanje obaveza koje su države ugovornice preuzele ratifikovanjem Konvencije. Tako, na primer, pravo homoseksualnih parova na sklapanje braka nije garantovano Konvencijom i samim tim ne potpada pod njenu zaštitu iako je to pravo pojedinim osobama od velikog značaja. Takođe, povodom kršenja individualnih prava od strane drugih privatnih lica pojedinac se ne može obratiti ESLJP već je za odgovarajuću zaštitu upućen žrtva tog kršenja prevashodno upućena na nacionalni pravni sistem. Konačno u navedenoj situaciji odgovornost države može biti aktivirana ukoliko osobi u pitanju ne pruži zaštitu ili ukoliko ta zaštita nije dovoljno efikasna. Drugim rečima, ESLJP nije zamišljen kao konačni delilac pravde povodom kršenja prava u Evropskim državama već kao telo koje će unaprediti poštovanje ljudskih prava u Evropi kroz postavljanje standarda i delovati kao krajnja instanca u slučajevima neuspeha nacionalnih vlasti da zaštite prava garantovana Konvencijom. U tom smislu ESLJP navodi
Presude ESLJP zapravo služe ne samo rešavanju konkretnih predmeta već, opštije, da rasvetle, čuvaju i razvijaju pravila uvedena Konvencijom doprinoseći na taj način poštovanju obaveza koje su države preuzele pristupajući Konvenciji (videti predmet Irska protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka br. 5310/71, presuda od 8 januara 1978, stav 154).

Sui generis priroda ESLJP se ogleda u tome što on najbolje odražava specifičnost međunarodnih instrumenatna za zaštitu ljudskih prava. Naime, po rečima bivšeg Predsenika ESLJP Rudolfa Bernharda, tipični međunarodni ugovori reguišu odnose između suverenih država dok međunarodni ugovori kojim se garantuju ljudska prava regulišu odnos država prema sopstvenim državljanima i licima koja su pod njihovom nadležnošću te zadiru u osetljivo polje državnog suvereniteta. Samim tim telo za nadzor nad primenom ugovorenih obaveza, kao što je ESLJP, dobija na značaju i njegov rad se dotiče sudbina stotina miliona ljudi, državljana zemalja članica SA. Sistem zaštite ljudskih prava predviđen EKLJP predstavlja najsavršeniji sistem te vrste. Mogućnost podnošenja individualnih predstavki i povećanje broja država ugovornica su sa jedne strane opteretili rad ESLJP dok su sa druge strane omogućili konsolidaciju novih demokratija u Centralnoj i Istočnoj Evropi i stvaranje jedinstvenog Evropskog prostora u kojem se poštuju prava garantovana Konvencijom.

Sedište ESLJP

Sud se sastoji od onolikog broja sudija koliko ima strana ugovornica Konvencije, tj. članica SE. Svaka članica SE nominuje tri kandidata od kojih najmanje dva moraju biti njeni državljani. Medutim, postoji i mogućnost da državljanin zemlje koja nije članica SE bude sudija ESLJP. Iz liste sastavljene na ovaj način Parlamentarna skupština većinom glasova bira članove Suda. Isti postupak važi i prilikom popunjavanja upražnjenih mesta u Sudu. Sudije se biraju na period od 6 godina i mogu biti ponovo izabrani. Sudije moraju biti priznati pravni stručnjaci nesumnjivog moralnog ugleda. Konvencija izvorno ne spominje nezavisnost sudija. Zato prema Poslovniku pre preuzimanja dužnosti članovi moraju dati zakletvu ili podneti izjavu kojom izjavljuju da će svoje funkcije obavljati nezavisno i nepristrasno. Takode, sudija ne može biti član neke vlade, odnosno imati neku funkciju ili se baviti profesijom koja je nespojiva s njegovom sudijskom funkcijom. Da bi se osnažila njihova nezavisnost, sudije uživaju privilegije i imunitete shodno Statutu SE i sporazumima zasnovanim na njemu.

Službeni jezici Suda su engleski i francuski.

Sud donosi odluke većinom glasova prisutnih sudija. Svaki sudija ima pravo na izdvojeno mišljenje, ako se u celosti ili u jednom delu ne slaže s odlukom većine.

Doktrina presedana

Iako nije formalno obavezan da prati svoje prethodne presude Sud “u interesu pravne sigurnosti, predvidljivosti i jednakosti pred zakonom bez valjanog razloga ne odstupa od presedana postavljenih ranijim presudama” (videti predmet Beard protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka br. 24882/94, presuda od 18 januara 2001 stav 81). Ipak, ovaj stav nije uklesan u kamenu te će Sud odstupiti od svoje ranije prakse ukoliko za to nađe dovoljno ubedljive razloge (videti predmet Cossey protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka br.10843/84, presuda od 27 septembra 1990, stav 35). U tom smislu Sud prilikom odlučivanja svakako uzima u obzir „promenjene okolnosti u državama ugovornicama i reaguje na svaki novi konsenzus o standardima koje treba dostići“ (videti predmet Beard protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka br. 24882/94, presuda od 18 januara 2001 stav 81). Prema tome, nastojanje da zaštita ljudskih prava garantovanih Konvencijom prati društvene promene u državama ugovornicama nalaže tumačenje Konvencije kao živog instrumenta i u krajnjoj liniji odstupanje od tehnike presedana.