Postupak pred sudom

Konvencija predviđa dva osnovna mehanizma zaštite ljudskih prava. Prvi je podnošenje individualne predstavke od strane pojedinca, nevladine organizacije, grupe lica pa čak, u većini slučajeva, i pravnih lica. Drugi je pokretanje međudržavnog spora ako jedna članica smatra da je druga država članica prekršila Konvenciju ili protokole uz nju. Iako je u početku individualna predstavka predstavljala pre izuzetak nego pravilo, te su je samo 3 od 10 originalnih država ugovornica prihvatile prilikom ratifikacije, upravo je sistem individualne predstavke i njegova efikasnost postao osnovno obeležje Evropskog sistema zaštite ljudskih prava. Prvobitno se zaštita prava i sloboda obavljala kroz rad Evropske komisije za ljudska prava (dalje: Komisija) i Evropskog suda za ljudska prava. Stupanjem na snagu Protokola 11, 1998. godine, poseban stalni Sud zamenio je prethodne organe Konvencije – Evropsku komisiju za ljudska prava i stari Sud. Oba tela su povremeno zasedala. Komisija je delovala kao filter mehanizam – ispitivala je uslove za prihvatljivost predstavki i odlučivala koji slučajevi konačno mogu biti dostavljeni Sudu, koji je donosio obavezujuće presude i čije je izvršenje pratio Komitet ministara Saveta Evrope. Postupak pred Sudom nije značajno izmenjen, te ESLJP koristi dotadašnju praksu Komisije i Suda ali ispituje i prihvatljivost i osnovanost predmeta (meritum).