Pravično zadovoljenje 

Član 41 Konvencije navodi: “Kada Sud utvrdi prekršaj Konvencije ili protokola uz nju, a unutrašnje pravo Visoke strane ugovornice u pitanju omogućava samo delimičnu odštetu, Sud će, ako je to potrebno, pružiti pravično zadovoljenje oštećenoj stranci”

Na početku je važno naglasiti da pravično zadovoljenje ne sledi automatski iz presude kojom je utvrđena povreda Konvencije, već ukoliko unutrašnje pravo države ugovornice ne omogućava potpunu odštetu a i tada samo ukoliko Sud utvrdi da je to potrebno. Generalno govoreći diskrecija Suda pri dodeljivanju pravičnog zadovoljenja prilično je široka. Takođe, Sud se uzdržava od dodeljivanja velikih novčanih iznosa podnosiocima predstavki. Ovaj pristup je sasvim suprotan pristupu sudova u, recimo, Sjedinjenim Američkim Državama, gde su dodeljene odštete često milionske i imaju za cilj “kažnjavanje” države zbog protivpravnog postupanja. Osnovna uloga ESLJP je postavljanje standarda u oblasti ljudskih prava i kroz tu prizmu treba posmatrati i njegovu politiku naknade štete. Mnogo zavisi od okolnosti konkretnog slučaja. Nekada će Sud naći da samo utvrđivanje kršenja Konvencije predstavlja dovoljno zadovoljenje žrtvama. Takođe, Sud će se nekada voditi načelom pravednosti pri dodeljivanju naknade kao, na primer, u slučajevima gde na iznos pretrpljene štete uticao propust ili ponašanje samog podnosioca predstavke. Sud obično uzima u obzir ekonomske prilike u državi ugovornici u pitanju te tako sredstva neophodna za podmirenje honorara advokata nisu ista u Ujedinjenom Kraljevstvu i, recimo, Gruziji. Konačno, Sud može uzeti u obzir i lokalnu praksu u naknadi štete ali nije vezan njom. U svakom slučaju podnosilac predstavke mora istaći izričit zahtev za pravično zadovoljenje koji može da podrazumeva naknadu kako materijalne tako i nematerijalne štete i naknadu sudskih i drugih troškova. Navedeni zahtev obično se podnosi u roku određenom za dostavljanje napomena podnosioca predstavke o suštini spora ukoliko predsednik veća ne odluči drugačije. On treba da sadrži detaljno objašnjenje svih zahteva i relevantne dokumente koji potkrepljuju te zahteve. Važno je naglasiti da se zahtev za pravično zadovoljenje mora podneti u navedenom stadijumu postupka čak iako je već naveden u inicijalnoj predstavci upućenoj Sudu. Osnovno pravilo jeste da podnosilac predstavke mora pokazati jasnu uzročno-posledičnu vezu između povrede Konvencije i nastale štete. Prema tome, cilj dodeljivanja odštete jeste da podnositelja predstavke obešteti za štetu nastalu povredom Konvencije. Ukoliko nije podnet primeren zahtev Sud neće samoinicijativno razmatrati pravično zadovoljenje podnosioca predstavke. Novčana naknada se određuje u evrima i može se obračunavati sa ili bez PDV-a. Pravično zadovoljenje se obično isplaćuje u obliku novčane naknade. Ipak, izuzetno, Sud može narediti prestanak kršenja prava garantovanog Konvencijom ili naložiti državi preduzimanje određene mere kako bi se ispravile posledice protivpravnog postupanja države. Ovo se dešavalo u situacijama u kojima je Sud nalagao vraćanje nezakonito oduzete imovine (videti predmet Hentrich protiv Francuske, predstavka br. 13616/88, presuda od 22 septembra 1994 godine, stav 71) ili puštanje na slobodu pritvorenog lica. (videti predmet Assanidze protiv Gruzije, predstavka br. 71503/01, presuda od 8 aprila 2004 godine, stav 203)