Primeri iz SEMAFOR DNEVNIKA

19. januar 2018.

Mladi iz Prijepolja, Sjenice, i Novog Pazara koji su uključeni u projekat „SEMAFOR – Zeleno svetlo za rodnu ravnopravnost“ u drugoj fazi projekta imali su priliku da istraže rodne uloge i njihovu percepciju u lokalnoj zajednici. Neke od tema koje su bile predmet istraživanja su: rodne uloge u svakodnevnom životu; rodne uloge u medijima; rodne norme kroz religijsku perspektivu. Deo učesnika prikupljao je lične priče muškaraca i žena koji se ne uklapaju u tipičnu sliku u njihovoj zajednici, dok su se drugi bavili „tipičnim“ muškarcima i ženama.

Prikupljeni materijali upisani su u SEMAFOR DNEVNIK, mesto gde beležimo sve informacije o rodnim ulogama, naša razmišljanja, priče sugrađana, otvorena pitanja i dileme. Tu kreiramo naš prostor i podstičemo razmišljanje crtajući, pišući i brišući napisano, praveći kolaže, bojeći i cepajući ono što smo pogrešili. Takođe, Dnevnici služe kao inspiracija za kreiranje animiranog filma na temu rodnih uloga i rodnih normi.

  26906571_10156043332658781_761178125_o     26905816_10156043332663781_1983606815_o     26855123_10156043332698781_1800209503_o

 

 Jedna od životnih i zanimljivih  priča koje jedan od naših Dnevnika čuva, jeste priča koju nam je ispričala  žena iz Prijepolja koja se bavi taksiranjem:

„Ovim poslom se bavim godinu dana. Pre nego što sam počela da radim ovaj posao, bila sam domaćica, više posvećena porodici. Ovaj posao je za mene izazov, a i profitabilan je. Nisam nikad pre razmišljala da se bavim ovim, ali inače volim da vozim, pa se tako i rodila ideja. Porodica mi je podrška, znaju da kad nešto hoću, to mora da uspe. Većina ljudi me podržava, ali ima i onih koji komentarišu, ima i negativnih komentara. Dan mi je veoma dug, ustajem oko 6 ujutro, nekad i ranije, ako imam zakazane vožnje. Mislim da se dosta razlikujem od drugih, volim da radim upadljive stvari, cenim slobodu govora, poštovanje, rad, pozitivna sam i tvrdoglava pomalo. Ako si nasmejana, ljudi te često čudno gledaju. Takva sam da mi ništa nije teško. Uvek sam u pokretu: deca, kuća, vrtić, malinjak, posao… Sve što radim, trudim se da bude najbolje moguće. Prošle godine u ovo doba, pada neka kiša, a ja sedim kod kuće i razmišljam o tome kako ne radimo ni muž ni ja. Razmišljala sam kako ćemo tako celu zimu. I krenem tako da taksiram. Muž me je podržao, a i deca nakon što su se navikli na tu ideju. Dosta mi je porodica olakšala, ali inače smatram da nema mnogo  razumevanja za  žene kod nas.“

Ostanite uz nas da zajedno čitamo Dnevnike!

Projekat podržala Ambasada Kanade u Srbiji.