Prema odredbama procesnih zakona, odluke Ustavnog suda i presude Evropskog suda za ljudska prava (ESLJP) mogu biti osnov za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka.

        Beogradski centar za ljudska prava sproveo je istraživanje kako bi ispitao u kojoj meri su ove mogućnosti uticale na praksu sudova u Srbiji. Zahtevom za pristup informacijama od javnog značaja, od osnovnih sudova je zatraženo obaveštenje da li je na osnovu člana 414 Zakona o krivičnom postupku i člana 426, stav 1, tačka 11 Zakona o parničnom postupku doneta odluka o ponavljanju postupka i da li se na osnovu ovih članova trenutno vodi postupak. 

KRIVIČNI POSTUPAK


        Zakon o krivičnom postupku (Sl. list SRJ, 70/2001 i 68/2002 i Sl. glasnik RS, br. 58/2004, 85/2005, 115/2005, 85/2005 – dr. zakon, 49/2007, 20/2009 – dr. zakon, 72/2009 i 76/2010), primenjuje se od septembra 2009. godine:

Član 414

       Odredbe ovog zakona shodno će se primenjivati i kad je podnesen zahtev za izmenu pravnosnažne sudske odluke na osnovu odluke Ustavnog suda kojom je ukinut ili stavljen van snage propis na osnovu kojeg je bila doneta pravnosnažna osuđujuća presuda, kao i kada je zahtev podnesen zbog povrede prava osuđenog u krivičnom postupku, koja je utvrđena odlukom Ustavnog suda ili međunarodnog suda, u skladu sa potvrđenim međunarodnim ugovorom, a povreda je bila od uticaja na zakonito i pravilno donošenje presude.

       Na osnovu čl. 414 Zakona o krivičnom postupku, osuđeni može podneti predlog za ponavljanje krivičnog postupka, kada je povreda prava utvrđena odlukom Ustavnog suda ili odlukom međunarodnog suda, u skladu sa potvrđenim međunarodnim ugovorom, ukoliko je povreda bila od uticaja za zakonito i pravilno donošenje presude. 

       Odgovori osnovnih sudova na upućene zahteve pokazuju da stranke ovu mogućnost veoma retko koriste. Od 33 osnovna suda, samo je pred sudovima u Čačku i Pirotu, i to u po jednom slučaju, došlo do ponavljanja postupka zbog povrede prava na osnovu odluke Ustavnog suda(Čačak), odnosno presude ESLJP (Pirot).

       Zbog načina na koji se vode evidencije o predmetima u različitim sudovima nije uvek moguće prikupiti sve podatke. Osnovni sud u Leskovcu nije bio u mogućnosti da dostavi tražene informacije, obzirom da se evidencija predmeta vodi na osnovu članova Krivičnog zakonika, a ne na osnovu Zakona o krivičnom postupku, dok je osnovni sud u Novom Pazaru odgovorio da po evidencijama Mega-Libre nema podataka da li je vođen ili da li se vodi postupak na osnovu čl. 414 ZKP. Ostali sudovi, njih 29, odgovoril su da se trenutno ne vodi postupak, kao i da do sada nisu odlučivali o izmeni pravnosnažne sudske odluke na osnovu ove odredbe ZKP.

       Osnov koji za ponavljanje krivičnog postupka predviđa čl. 414 ZKP, stranke u postupku mogu istaći pozivajući se na čl. 407, st. 3 ZKP, koji je znatno šire formulisan. Prema tom članu, krivični postupak završen pravnosnažnom presudom može se ponoviti ako se iznesu nove činjenice ili novi dokazi koji sami za sebe ili u vezi sa ranijim dokazima mogu da dovedu do oslobođenja lica koje je bilo osuđeno ili do njegove osude po blažem krivičnom zakonu. Beogradski centar za ljudska prava pokušaće da utvrdi u koliko slučajeva ponavljanja postupka po čl. 407, st. 3 ZKP su odluka Ustavnog suda ili presuda ESLJP tretirane kao nove činjenice ili novi dokazi.

Dodatak


      Novi Zakonik o krivičnom postupku koji primenjuju specijalni sudovi(organizovani kriminal i ratne zločine), a od 1.10.2013. godine, redovni sudovi više ne sadrži odredbu kojom se predviđa da odluka Ustavnog suda ili međunarodnog suda može biti osnov za ponavljanje krivičnog postupka.

     Prema novom Zakoniku o krivičnom postupku, kao vanredni pravni lek, sada okrivljenom na raspolaganju stoji zahtev za zaštitu zakonitosti. Ovaj zahtev se može istaći protiv pravnosnažne sudske presude, a o njemu odlučuje Vrhovni kasacioni sud. Zahtev za zaštitu zakonitosti mogu podneti Republički javni tužilac, kao i okrivljeni preko svog branioca.

      U članu 485 ZKPa navedeni su razlozi za podnošenje zahteva. Stav tri predviđa da se zahtev za zaštitu zakonitosti može se podneti ako je pravnosnažnom odlukom ili odlukom u postupku koji je prethodio njenom donošenju  povređeno ili uskraćeno ljudsko pravo i sloboda okrivljenog ili drugog učesnika u postupku koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima, a to je utvrđeno odlukom Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava.

U periodu od 1.1.2013. godine do 1.9.2013. godine Vrhovni kasacioni sud je odlučivao je o dva zahteva za zaštitu zakonitosti.Jedan je odbijen kao neosnovan, dok je drugi odbačen kao nedozvoljen.

PARNIČNI POSTUPAK


        Zakon o parničnom postupku (Sl. glasnik RS, 72/2011), primenjuje se od februara 2012. godine:

Član 426, stav 1, tačka 11

Postupak koji je odlukom suda pravnosnažno okončan može da se po predlogu stranke  ponovi ako:

11) stranka stekne mogućnost da upotrebi odluku Evropskog suda za ljudska prava kojom  je utvrđena povreda ljudskog prava, a to je moglo da bude od uticaja na donošenje  povoljnije odluke.

       Ukoliko stranka stekne mogućnost da upotrebi odluku ESLJP kojom je utvrđena povreda ljudskog prava, a to je moglo biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke, može se, prema Zakonu o parničnom postupku, ponoviti postupak koji je odlukom ustavnog suda pravnosnažno okončan. Na osnovu dobijenih odgovora od osnovnih sudova, ni ova odredba nije zaživela u našoj sudskoj praksi. Pred 28, od 33 osnovna suda, ne vodi se postupak niti je doneta odluka o ponavljanju parničnog postupka na osnovu čl. 426, st. 1, t. 11 ZPP. Samo je pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, Sudska jedinica u Vrbasu, u jednom predmetu na osnovu člana 426 ZPP.

Način na koji se vodi evidencija o sudskim predmetima i ovaj put bio je prepreka za prikupljanje podataka. Osnovni sudovi u Somboru i Smederevu ne vode evidenciju o predmetima po traženim kriterijumima, dok je osnovni sud u Požegi odgovorio da ne poseduje traženu informaciju.

ZAKLJUČAK


        Na osnovu odgovora koje su Beogradskom centru za ljudska prava dostovili osnovni sudovi uočena su dva problema.

       Stranke se pred redovnim sudovima veoma retko pozivaju na odredbe procesnih zakona koje kao osnov za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka predviđaju odluku Ustavnog suda ili presudu ESLJP o povredi prava. Podatak da je u samo četiri slučaja upotrebljena ova procesna mogućnost ukazuje na potrebu za ulaganjem dodatnih napora da se praksa Ustavnog suda i Evropskog suda približi učesnicima u postupku, odnosno zastupnicima stranaka.

       Način na koji su odredbe ZKP i ZPP formulisane, sužena je mogućnost strankama u sporu, na čiji se slučaj direktno ne odnosi odluka Ustavnog suda ili presuda ESLJP, da se pozivaju na praksu, odnosno zauzete stavove ovih sudova, kao osnov za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka. U tom smislu je formulacija ranije važećeg Zakona o parničnom postupku (Sl. glasnik RS, br. 125/2004 i 111/2009) bila nešto povoljnija, jer je ovim Zakonom bilo predviđeno da se postupak koji je odlukom suda pravosnažno okončan može ponoviti po predlogu stranke, ako je ESPLJ, po pravnosnažno okončanom postupku pred domaćim sudom, doneo odluku o istom ili sličnom pravnom odnosu protiv Republike Srbije (čl. 422, st. 1, tač. 10). Ipak, novi ZPP ne predviđa eksplicitno da je presuda Evropskog suda doneta protiv Republike Srbije, što znači da bi nešto širim tumačenjem odredbe važećeg Zakona mogle biti tumačene tako da se strankama omogući ponovno pokretanje postupka u svim situacijama kada je došlo do promene stava Evropskog suda o nekom pravnom pitanju koje bi se moglo primeniti na konkretan slučaj.