Beogradski centar za ljudska prava i Centar za antiratnu akciju izražavaju svoju zabrinutost zbog predloga paketa pravosudnih i krivičnih zakona o kojima raspravlja Narodna skupština Republike Srbije (RS). Kao članica Saveta Evrope naša zemlja ima obavezu da poštuje evropske standarde o ljudskim pravima. Njima treba posvećivati pažnju pri donošenju zakona kako državu kasnije ne bi Evropski sud označavao kao kršioca ljudskih prava.
Posebnu zabrinutost izazivaju rešenja iz Predloga zakona o izmenama i dopunama zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala i zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona SRJ. Prvi Predlog predviđa “preventivno” zadržavanje ljudi u pritvoru, i to na osnovu odluke organa unutrašnjih poslova (uključujući ministra) ili državnog tužioca (čl. 15v-z). Ovo je protivno odredbama Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i sloboda i Povelje o ljudskim pravima Srbije i Crne Gore. Ovakva rešenja ne sme donositi policija niti tužilac, nego samo sud (istražni sudija), a o žalbi protiv takvog rešenja ne sme odlučivati tužilac ili upravni organ, nego opet samo sud.
Predlog zakona o izmenama i dopunama KZ SRJ (čl. 3-5) u naše krivično pravo ponovo uvodi konfiskaciju kao vrstu kazne. Konfiskacija celokupne imovine je ozloglašeno sredstvo političke i klasne borbe, i kao takvoj joj nije mesto u savremenoj kriminalnoj ili kaznenoj politici. Krivična zakonodavstva, uključujući i naše (Glava VII KZJ), predviđaju meru oduzimanja imovine stečene izvršavanjem krivičnog dela i na taj način se osuđenima za neko krivično delo onemogućava da zločinom steknu i neku materijalnu korist. Prema međunarodnim standardima, oduzimanje imovine opravdano je samo kada postoji javni interes za tim i kada je to oduzimanje srazmerno cilju koji se njime želi postići. Javni interes se na opravdani i srazmeran način štiti oduzimanjem imovine stečene krivičnim delom.
Prema Konvenciji UN protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, država ima obavezu da predvidi konfiskaciju, ali samo one dobiti koja je stečena izvršenjem krivičnih dela s elementima organizovanog kriminala ili te dobiti pretvorene u neku drugu imovinu, kao i imovine ili instrumenata namenjenih za korišćenje u vršenju krivičnih dela s elementima organizovanog kriminala (čl. 12). Opšta odredba iz Predloga zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona SRJ mnogo je šira i omogućava oduzimanje celokupne imovine, uključujući i onu koja je stečena na zakonit način.
Članovima 6 i 8 Predloga ukida se postojeći opšti maksimum kazne zatvora. Već više od pola veka u našoj zemlji niko nije mogao biti osudjen na kaznu zatvora preko petnaest godina, a smrtna kazna je mogla biti zamenjena kaznom od 20 godina. Kada je smrtna kazna ukinuta, za najteža krivična dela uvedena je kazna od 40 godina, ali i dalje niko nije mogao biti osudjen na kaznu višu od 15 a manju od 40 godina. Predloženim izmenama omogućuje se da se jednom licu u jednom postupku za više krivičnih dela čak izrekne kazna od preko sto godina zatvora. Promena tako važnog krivičnopravnog instituta kakav je maksimum kazne zatvora ne bi nikako trebalo da se preduzima u vreme vanrednog stanja.
Predlozima izmena i dopuna Zakona o javnom tužilaštvu i Zakona o Visokom savetu pravosuđa odstupa se od načela podele vlasti. Između ostalog, Visoki savet pravosuđa neće imati nadležnosti prilikom izbora i u postupku razrešenja Republičkog javnog tužioca i njegovih zamenika, već tu ulogu preuzima Vlada. Takođe, ukida se stalnost funkcije zamenika javnog tužioca i predviđa njegovo imenovanje na osam godina. Dalje se utvrđuje da Vlada Srbije predlaže republičkog javnog tužioca, odnosno imenuje njegove zamenike. Izmenama se Vladi daje nadležnost da odlučuje po prigovorima o udaljenju i prigovorima u postupku za prestanak dužnosti.
Beogradski centar za ljudska prava
Centar za antiratnu akciju
