Platforma organizacija za saradnju sa mehanizmima UN za ljudska prava podnela je Kancelariji Visokog komesara Ujedinjenh nacija za ljudska prava izveštaj o dosadašnjem statusu ispunjenosti preopruka koje su upućene Srbiji 2018. godine u okviru trećeg ciklusa Univerzalnog periodičnog pregleda pred Savetom za ljudska prava Ujedninjih nacija. Od 175 preporuka koje se odnose na unapređenje i zaštitu ljudskih prava koje je Srbija prihvatila, u izveštaju je analiziran stepen ispunjenosti 56 preporuka. Samo tri preporuke su ocenjene kao delimično ispunjene dok je preostalih 53 ocenjeno kao neispunjene.

U izveštaju se konstatuje da Srbija nije izmenila važeći Ustav kako bi otklonila mogućnost političkog uticaja na nosioce pravosudnih funkcija i ojačala njihovu nezavisnost niti je sprovela suštinsku javnu raspravu. Iako rad na izmeni Ustava teče od 2017. godine, on se odvija u suprotnosti sa odredbama koje regulišu ovaj proces, u klimi ograničenja suštinske javne rasprave i potpunog zanemarivanja stavova pravosudne struke (na nacionalnom i međunarodnom nivou) o predloženim rešenjima.

Neophodno je uskladiti pravni okvir sa Konvencijom protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka Ujedinjenih nacija. Ovo se prvenstveno odnosi na usklađivanje definicije toture u našem Krivičnom zakoniku sa definicijom predviđenom u Konvenciji.

Nije učinjeno dovojno napora kako bi obezbedio povoljniji položaj žena u oblasti rada i zapošljavanja. Rodni jaz u stopama zaposlenosti i u zaradama je konstantan, a tržište rada karakteriše rodna segregacija po sektorima i zanimanjima. Žene su izložene lošim uslovima rada, a posebno je težak položaj tekstilnih radnica u Srbiji. Diskriminacija žena u Srbiji je prisutna i prilično raširena. Naročito su prisutni diskriminatorni rodni stereotipi u javnom diskursu.

Socijalna isključenost i diskriminacija Roma su i dalje izraženi. Diskriminacija i segregacija u obrazovanju dece pripadnika romske nacionalne manjine predstavlja sistemski problem, a zakonodavni okvir neefikasno odgovara na pomenute izazove.

Republika Srbija nije učinila dovoljno napora kako bi omogućila inkluzivno obrazovanje svakom detetu. I dalje je visoka stopa ranog napuštanja sistema obrazovanja, posebno romske dece. Izričita zabrana telesnog kažnjavanja dece i dalje nije predviđena zakonom.

Nivo socijalne distanciranosti prema LGBTI osobama i dalje je izraženo. Interseks osobe ostaju nevidljive i pravno i socijalno. Još uvek nisu učinjeni konkretni koraci na izmenama Zakona o zabrani diskriminacije.

Iako je usvojena Strategija za unapređenje prava i položaja osoba sa invaliditetom još uvek nije usvojen akcioni plan za njeno sprovođenje. Neophodno je dalje jačanje institucija odgovornih za zaštitu osoba sa invaliditetom kako bi se sprečile brojne povrede prava ovih osoba koje su u praksi česte.

U Republici Srbiji još uvek ne postoji dovoljno uređen i efikasan sistem integracije izbeglica u društvo, što je posledica i činjenice da postoje brojni izazovi u odnosu na upravljanje migracijama. Sve češći govor mržnje prema ovoj populaciji na društvenim mrežama i u digitalnim medijima ukazuje da je potrebno hitno institucionalno reagovati i prevenirati moguće incidente.

Imajući u vidu složenost porcesa implementacije ovih preporuka koje se odnose na sve oblasti ljudskih prava, Platforma je još 2018. godine uputila apel Vladi Republike Srbije da je neophodno sačiniti konkretan i detaljan plan implementacije. Do danas, članice Platforme nisu upoznate da li je plan sačinjen i objavljen. Iako izveštaj o statusu ispunjenosti dobijenih preporuka Srbija ima obavezu da predstavi Savetu za ljduska prava tek početkom 2023. godine, zabrinjava činjenica da nisu preduzeti ozbiljniji koraci kako bi u određenim oblastima ljudskih prava bio učinjen napredak ili su pak preduzeti koraci za koje se ne može dati ocena da su usmereni ka ispunjavanju preporuke.

Platforma koristi ovu priliku da pozove novoformirano Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog da u što skorijem roku nastavi sa aktivnostima koje je do formiranja nove Vlade obavljao Savet za praćenje primene preporuka mehanizama Ujedinjenih nacija za ljudska prava. Takođe, neophodno je višesturuko pojačati napore kako bi se dobijene preporuke ispunile, i to ne samo radi formalnog ispunjavanja međunarodnih obaveza već prevashodno jer od toga zavisi mogućnost ostvarivanja i zaštite ljudskih prava građana Srbije.

Izveštaj možete preuzeti na linku: Platform UPR Mid-term 2020 Serbia (3rd cycle)

Specijalni izvestioci Ujedinjenih nacija* su u saopštenju objavljenom 11. novembra 2020. godine zaključili da je Vlada Srbije zloupotrebila mehanizam za borbu protiv pranja novca i finansiranja teorizma sa ciljem da zaplaši predstavnike civilnog društva i branitelje ljudskih prava, da ograniči njihov rad i da uguši kritiku vlasti.

Povodom slučaja „Spisak“, odnosno dopisa koji je Uprava za sprečavanje pranja novca uputila bankama da joj dostave podatke o svim novčanim transakcijama za 57 organizacija, medija i pojedinaca, grupa organizacija sa spiska pozvala je institucije da bez odlaganja zaustave zloupotrebu mehanizma za sprečavanje pranja novca i finasiranja terorizma u svrhu zastrašivanja organizacija, medija i pojedinaca i o ovom slučaju obavestila sve relevantne međunarodne institucije.

Povodom apela koji su organizacije uputile međunarodnim telima, stručnjaci UN-a oglasili su se saopštenjem u kom navode da, iako države imaju obavezu da donesu zakone u cilju suzbijanja finansiranja terorizma, mere koje usvoje moraju u svemu da budu u skladu sa međunarodnim pravom, a naročito pravom ljudskih prava. Po mišljenju stručnjaka, ovako široka i samovoljna upotreba Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, kojom se targetiraju organizacije civilnog društva, mediji i pojedinci, nije u skladu sa obavezama Srbije po međunarodnom pravu, budući da se time ugrožava pravo na slobodu izražavanja i udruživanja civilnog društva.

Kroz rad sa građanima i komunikaciju sa državom, civilno drušvo igra važnu ulogu u kanalisanju društvenog nezadovoljstva, čime doprinosi prevenciji terorizma i nasilnog ekstremizma. Stručnjaci su stoga podvukli da je ovakvo targetiranje civilnog društva kontraproduktivno, i da podriva, a ne poboljšava bezbednost.

U zaključku, stručnjaci su pozvali Radnu grupa za finansijsku akciju (FATF) i regionalna tela kao što je MONEYVAL da osiguraju da se nacionalni propisi koji se usvoje u skladu sa FATF standardima ne kose sa obavezama koje države imaju u pogledu ljudskih prava, i zatražili od Vlade Srbije da garantuje da primena antiterorističkih propisa neće uticati na aktivnosti civilnog društva i njihovo pravo na slobodu izražavanja.

 *Stručnjaci UN-a: Fionnuala Ní Aoláin – specijalni izvestilac za promociju i zaštitu ljudskih prava u borbi protiv terorizma, Mary Lawlor – specijalni izvestilac o situaciji branitelja ljudskih prava i Clément Nyaletsossi Voule – specijalni izvestilac o pravima na slobodu mirnog okupljanja i udruživanja.

Saopštenje na engleskom jeziku možete preuzeti OVDE.

Organizacije civilnog društva zahtevaju od Vlade Republike Srbije da osigura dovoljno resursa i formalnih nadležnosti za mehanizme čiji je cilj uključivanje građana u procese donošenja odluka. Takođe, od Vlade tražimo i da obrazloži zbog čega je odluka da se Kancelarija za saradnju sa civilnim društvom ukine, kao i smanje postojeće ingerencije u okviru novog Ministarstva, doneta u potpuno netransparentnom procesu, bez adekvatnih konsultacija sa civinilnim društvom.

Nakon jedne decenije od uspostavljanja, usvajanjem Zakona o ministarstvima i uspostavljanjem Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, rasformirana je Kancelarija za saradnju sa civilnim društvom kao služba Vlade koja je imala koordinirajuću ulogu u obezbeđivanju saradnje civilnog i svih delova javnog sektora. Građanske inicijative su zajedno sa kolegama iz civilnog društva godinama radile na uspostavljanja institucije Kancelarije, koja je predstavljala mehanizam za unapređenje saradnje između svih ministarstava i organizacija civilnog društva.

Iako je deo nadležnosti Kancelarije prenet na novo Ministarstvo, javnosti nije dovoljno jasno obrazloženo zbog čega se odnosi sa civilnim društvom stavljaju pod okrilje jednog ministarstva. Na ovaj način se značajno sužava prostor za konstruktivnu saradnju između svih organa javne vlasti i civilnog sektora, koja po standardima Evropske unije treba da bude mnogo više od dijaloga. Ostaje i pitanje kako će se u budućoj praksi Ministarstva sprovoditi politika učešća građana u pripremi propisa u skladu sa osnovnim principima Smernica za uključivanje OCD u procese donošenja propisa. Kancelarija je uspostavila standarde u ovoj oblasti i smanjenje ovih standarda umanjiće i realan uticaj na kvalitet i sadržinu pravnih propisa. Takođe, u delokrugu novog Ministarstva nema nadležnosti u vezi sa prikupljanjem i objavljivanjem informacija o finansiranju organizacija civilnog društva iz budžeta. Na ovaj način, ukinut je važan mehanizam za kontrolu transparentnosti potrošnje ovih budžetskih izdvajanja. Istovremeno, ukinuta je veoma važna uloga Kancelarije da osigurava učešće građana u pripremi pravnih propisa od strane ministarstava i lokalnih samouprava.

Od Vlade takođe očekujemo, iako to Zakonom o ministarstvima nije predviđeno, da Ministarstvo za ljudska prava i manjinska prava i društveni dijalog preuzme i sva radno angažovana lica iz Kancelarije za saradnju sa civilnim društvom, kao što je slučaj sa zaposlenima iz Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, kao i Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave. U suprotnom će neizbežno doći do prekida ili usporenja procesa u kojima Kancelarija trenutno učestvuje ili ih sprovodi.

Ovim putem iskazujemo zahvalnost Kancelariji za saradnju sa civilnim društvom koja je od osnivanja, uprkos konstantnom smanjivanju resursa i ograničenim ingerencijama, postigla rezultate u otvaranju državnih institucija prema civilnom društvu.

Potpisnici saopštenja:

1. ADRA Srbija

2. AS – Centar za osnaživanje mladih osoba koje žive sa HIV-om i AIDS-om

3. Asocijacija DUGA

4. ASTRA- Akcija protiv trgovine

5. Beograd Prajd

6. Beogradska otvorena škola

7. Beogradski centar za bezbednosnu politiku

8. Beogradski centar za ljudska prava

9. Birodi

10. CANVAS

11. Catalyst Balkans

12. Centar za evropske politike

13. Centar za minitoring i aktivizam – CEMA

14. Centar za mir Kragujevac

15. Centar za praktičnu politiku

16. Centar za prava deteta

17. Centar za razvoj demokratskog društva- Europolis

18. Centar za vladavinu prava

19. CINS

20. Đorđe Popović, programski koordinator BFPE i nekadašnji zaposleni Kancelarije za saradnju sa civilnim društvom.

21. Edukativni centar Kruševac

22. Ekološki pokret Odžaka

23. EKONEC portal

24. Evropski pokret u Srbiji

25. Fond za humanitarno pravo

26. Građanske incijative

27. Grupa IZAĐI

28. Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji

29. Inicijativa mladih za ljudska prava

30. ISKRICA-inicijativa za dodatnu podršku

31. Kulturni centar DamaD

32. Labris- organizacija za lezbejska ljudska prava

33. Libero

34. Link plus

35. Media i reform centar Niš

36. Mreža za politike prema drogama u jugoistočnoj Evropi

37. Nacionalna koalcija za decentralizaciju

38. Nepušački Edukativni Centa

39. Nezavisno udruženje novinara Srbije

40. Novosadska novinarska škola

41. Novosadski humanitarni centar

42. Omladinski centar CK13

43. Partneri Srbija

44. Podrinjski Antikorupcijski Tim Pakt

45. portal Dijalog Net

46. Praxis

47. Proaktiv

48. Radio Zlatousti

49. Res Publica

50. Sandžački odbor za ljudska prava

51. Sanitarno ekološko društvo

52. Slavko Ćuruvija fondacija

53. Srbija u pokretu

54. Timočki omladinski centar

55. Trag Fondacija

56. Udruženje Dijalog

57. Udruženje Fenomena

58. Udruženje Fenomena

59. Udruženje građana RIME Zaječar

60. Udruženje Lilit

61. Udruženje Narodni Parlament

62. UG Balkan Urban Movement

63. UG ekološko društvo „Bujanovac“

64. UG “Evrokontakt“

65. UG Kreni-Promeni

66. UG VIDO Kragujevac

67. Upravni odbor Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije

68. Urban-in

69. UŽ Peščanik

70. Vojvođanski građanski centar

71. Žene za mir Leskovac

Beogradski centar za ljudska prava skreće pažnju javnosti na spornu odluku Ustavnog suda Srbije, IUo-45/2020, o obustavljanju postupka za ocenu ustavnosti Naredbe o ograničenju i zabrani kretanja lica na teritoriji Republike Srbije i nekoliko odredaba Uredbe o merama za vreme vanrednog stanja. U navedenoj odluci, po oceni Centra, Ustavni sud je neubedljivim argumentima stao na stanovište da Naredba i nekoliko odredaba Uredbe o merama za vreme vanrednog stanja nisu (bile) suprotne Ustavu. 

Ispitujući ustavnost osporenih članova 2. i 3. pomenute uredbe kojima je Vlada, uz supotpis predsednika Republike, dala ovlašćenje MUP-u da samostalno (član 3) i uz saglasnost Ministarstva zdravlja (član 2) propiše mere odstupanja od Ustavom zajemčenih sloboda i prava građana (prava na slobodu i bezbednost ličnosti i slobode kretanja), Ustavni sud je uvažio argumentaciju Vlade da je “svaka mera doneta od strane ministra unutrašnjih poslova faktički doneta uz prethodnu saglasnost Vlade, jer su svi predlozi [...] mera bili predmet razmatranja na sednicama Vlade i donošeni tek nakon dobijene saglasnosti”, da Naredba “suštinski predstavlja odgovarajući sprovedbeni akt koji sam po sebi ne predstavlja vid izvornog i samostalnog odlučivanja”, odnosno da “ne predstavlja odluku u supstancijalnom smislu”, kao i da Vlada može da “konkretizaciju određenih odluka koje je ona suštinski donela [...] stavi u zadatak određenom ministru koji je u njenom sastavu”. Drugim rečima, Ustavni sud je smatrao da je Vlada, uz supotpis predsednika Republike, Uredbom propisala mere odstupanja od ljudskih prava samim davanjem ovlašćenja MUP-u da donese opšte akte o ograničenju i zabrani kretanja licima na javnim mestima, a da je određivanje trajanja zabrana kretanja, svih mesta na kojima zabrane važe, građana na koje se odnose, izuzetaka od zabrane itd., učinjeno od strane MUP-a, predstavljalo samo čin “konkretizacije”, “aktiviranja” i “operativne primene” ranije propisanih mera odstupanja od ljudskih prava.

Ustavni sud je takođe zauzeo stanovište da se mere drastičnog ograničenja kretanja za građane starije od 65 i 70 godina, izbeglice i migrante za vreme vanrednog stanja ne mogu smatrati merama lišenja slobode zbog toga što svrha (zaštita od zarazne bolesti) i sadržina tih mera (koja je poistovećena sa svrhom) na to ne ukazuju. Ustavni sud se tako nije ni osvrnuo na činjenicu da je građanima starijim od 65 i 70 godina od 18. do 22. marta bio potpuno zabranjen izlazak iz stanova, da im je narednih 30 dana bilo dozvoljeno da napuštaju stanove samo u ranim jutarnjim satima (od 3 do 8, a potom od 4 do 7) – koje se vreme najčešće koristilo za kupovinu namirnica, a da su tek od 21. imali pravo da tri puta nedeljno napuštaju stanove na po 30 minuta u krugu od 600 metara, odnosno da svakog dana izlaze iz stanova na po jedan sat posle 25. aprila.

Trajanje navedenih mera, stepen ograničenja kretanja i socijalnih kontakata nametnut najstarijima u vreme vanrednog stanja, uporediv je sa stepenom ograničenja slobode kod kućnog zatvora i kućnog pritvora, koji se smatraju merama lišenja slobode. Zaključku da se radilo o kolektivnoj meri lišenja slobode najstarijih građana doprinosi i činjenica da je nadzor nad pridržavanjem ovih mera bio kontinuirano vršen od strane MUP-a i da je nepridržavanje merama bilo krivično (zatvorom do tri godina) i prekršajno (novčanom kaznom do 150 hiljada dinara) kažnjivo. Razlozi za davanje individualnih dozvola za kretanje od strane MUP-a nisu bili propisani, pa stoga ni predvidljivi, a građanima su od najviših predstavnika vlasti slate poruke da će se dozvole davati samo u izuzetnim (naročito opravdanim) situacijama. 

U sličnom režimu su se nalazile izbeglice i migranti, koji su u kontinuitetu bili zatvoreni u centrima za azil i prihvatnim centrima od 16. marta do 14. maja 2020. godine, sa mogućnošću izlaska u situacijama u kojima se i licima na izdržavanju kućnog zatvora i kućnog pritvora dozvoljava da napuste stan.

Usled navedenog rezonovanja Ustavnog suda, pitanje srazmernosti propisanih mera ograničenja slobode kretanja za vreme vanrednog stanja nije ni dotaknuto. Na tvrdnje inicijatora postupaka da su građani stariji od 65 i 70 godina bili diskriminisani gore navedenim merama, Ustavni sud je naveo da „za mere odstupanja važi poseban režim zabrane diskriminacije koji je utvrđen članom 202. stav 2. Ustava, a ne članom 21. Ustava“ – u kojem starost nije navedena kao lično svojstvo, za razliku od člana 21. u kojem jeste. 

Podsećamo da prema ustaljenoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, za ocenu da li se radi o lišenju slobode ili ograničenju slobode kretanja svrha ograničenja nije presudna, pa će se raditi o lišenju slobode i u slučaju kada je cilj vlasti bio da pomogne podnosiocu predstavke i osigura njegovu bezbednost (Khlaifia and Others v. Italy, br. predstavke 16483/12, § 71). Razlika između ograničenja kretanja i lišenja slobode određena je stepenom i intenzitetom ograničenja (vremenskim trajanjem ograničenja, socijalnim efektima, stepenom nadzora, posledicama kršenja i sl.), a ne njenom prirodom, razlozima ograničenja i klasifikacijom u domaćem poretku (Guzzardi v. Italy, br. predstavke 7367/76, § 93). 

Navedena odluka Ustavnog suda Srbije je dostupna ovde. 

Evropska komisija je u najnovijem Izveštaju o napretku ocenila da Srbija u okviru Poglavlja 24 (Pravda, sloboda, bezbednost) u kojem se nalaze oblasti azila i migracija ostvarila „određeni nivo pripremljenosti“ i da kao tranzitna zemlja, ima konstruktivnu ulogu i značajno doprinosi u upravljanju migracijama prema Evropskoj uniji. Komisija u Izveštaju potvrđuje da na zapadnobalkanskoj ruti funkcioniše veoma aktivna krijumčarska mreža i navodi da borba protiv ovog vida kriminala mora biti ojačana.

U Izveštaju se konstatuje da je većina migranata u Srbiji smeštena u privremenim smeštajnim kapacitetima i da nemaju nikakav pravni status, ali ocenjuje napore koji se preduzimaju kao dovoljne da zadovolje osnovne potrebe osoba koje prolaze ili ostaju na teritoriji Srbije u uslovima pojačanog priliva i mešovitih migracija. Ocenjeno je da je pravni okvir Srbije u oblasti azila usklađen sa acquis u velikoj meri, ali se ističe da Srbija mora dodatno da unapredi zakonodavstvo u odnosu na pristup postupku azila, drugostepenom postupku, besplatnoj pravnoj pomoći i primeni koncepta sigurne treće zemlje. Takođe se napominje da se pristup informacijama o postupku azila mora poboljšati na svim nivoima, posebno na Aerodromu Nikola Tesla. Aerodrom se ocenjuje kao problematičan zbog nepostojanja adekvatnih uslova prihvata, pristupa pravnom savetovanju, sprovođenju postupka na granici i u tranzitnom prostoru, na šta je Beogradski centar za ljudska prava godinama ukazivao.

Evropska komisija se u Izveštaju nije osvrnula na činjenicu da je Srbija postavila žičanu ogradu na granici sa Severnom Makedonijom, kao i da je potpisala ’tehnički sporazum’ o primeni Sporazuma o readmisiji sa Austrijom. Komisija nije ulazila u probleme koji se odnose na primenu sporazuma o readmisiji koji ne finkcionišu ili funkcionišu na minimalnom nivou. Ukazano je da nedostatak sporazuma o readmisiji sa trećim državama uključujući Avganistan, Pakistan i Iran predstavlja prepreku za prinudno vraćanje.

U oblasti integacije navodi se da je pravni okvir usvojen, ali da je neophodno pojačati saradnju sa različitim sektorima, i uskladiti zakonodavni okvir Srbije sa Zakonom o azilu i privremenoj zaštiti kako bi se postigao efikasan pristup socijalnim i ekonomskim pravima izbeglica. Evropska komisija u Izveštaju skreće pažnju na dugogodišnji problem u Srbiji u vezi sa neizdavanjem putnih isprava osobama kojima je odobren azil.