Saopštenje povodom Dana ljudskih prava

10. decembar 2015.

UntitledNa današnji dan, 10. decembra 1948. godine, Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila je Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima. Ova Deklaracija, za koju je jedna od najzaslužnijih za njeno donošenje, Elenor Ruzvelt, rekla da je ,,međunarodna Magna Carta svih ljudi svugde’’, po prvi put je nedvosmisleno na međunarodnom nivou reafirmisala veru u osnovna ljudska prava, ali  i  dostojanstvo i vrednost ljudskog bića bez obzira na rasu, boju kože, rod, nacionalno ili etničko poreklo. Iako se za Univerzalnu deklaraciju obično kaže da ne predstavlja pravno obavezujući dokument, ona predstavlja kodifikaciju međunarodnog običajnog prava, a kao poziv na poštovanje načela čovečnosti u međunarodnim odnosima postavila je temelj na kojem su kasnije doneti brojni obavezujući međunarodni ugovori iz oblasti ljudskih prava – pre svega, Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima i Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, koji, zajedno sa Deklaracijom, predstavljaju srž sistema zaštite ljudskih prava stvorenog u okviru Ujedinjenih nacija.

Prošlo je skoro sedam decenija od usvajanja Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Uprkos neporecivom razvoju sistema zaštite ljudskih prava do kojeg je u međuvremenu došlo, samo stanje ljudskih prava u svetu nije značajno bolje od onog koje je postojalo u vreme kada je Deklaracija doneta. Savremeno doba karakterišu brojni oružani sukobi u kojima dolazi do stravičnih kršenja međunarodnog humanitarnog prava, države koje su dugo važile za uzor u poštovanju ljudskih prava sve više se okreću sekuritizaciji, terorizam je dostigao istorijski nezapamćene razmere, a države su sve manje spremne da prihvate rastući broj izbeglica u krizi koja se pokazala kao najveća posle Drugog svetskog rata.

Na današnji dan, koji se obeležava širom sveta, Beogradski centar za ljudska prava poziva na nepokolebljivost u veri i predanosti načelima kojima su se rukovodili donosioci Deklaracije iz 1948. godine. Svako kršenje ljudskih prava mora se osuditi, a sa svakom žrtvom kršenja mora se solidarisati. Kršenje prava jednog ljudskog bića napad je na čovečanstvo kao celinu, a svako od nas mora, kao pojedinac, dati svoj doprinos da do toga više nikada ne dođe. Rečeno je da ne postoji put do mira, već da je mir put; isto važi i kada je reč o poštovanju ljudskih prava.