Preuzeto sa web sajta Saveta Evrope

1. Član 3. Evropske konvencije : Zabrana mučenja i nečovečnog ili ponižavajućeg

postupanja ili kažnjavanja 

Vanredne mere i slučajevi zlostavljanja u Severnoj Irskoj 

1. Slučaj Irske protiv Ujedinjenog Kraljevstva (Case of Ireland v. UK)

U pozadini ovog slučaja nalazi se tragična i dugotrajna kriza u Severnoj Irskoj. Prema podacima koje je vlada Ujedinjenog Kraljevstva iznela pred Evropskom komisijom za ljudska prava, do marta 1975. godine u neredima u Severnoj Irskoj ubijeno je preko 1.500 lica, preko 11.500 lica je ranjeno, a uništena je imovina u vrednosti od preko 140.000.000 funti. Nasilje u Severnoj Irskoj obuhvatalo je kako građanske nerede tako i terorističke akcije, odnosno organizovano nasilje u ime političkih ciljeva.

Suočena sa dugotrajnom vanrednom situacijom, vlada Severne Irske je uvela 9. avgusta 1971. godine različita posebna ovlašćenja koja su obuhvatala hapšenja, zadržavanja u pritvoru i lišavanja slobode na duži vremenski rok većeg broja lica bez sprovođenja sudskog postupka. Ova posebna ovlašćenja primenjivala su se i nakon što je 30. marta 1972. godine uvedena direktna uprava, kojom su funkcije vlade Severne Irske i Parlamenta prenesene na organe vlasti Ujedinjenog Kraljevstva. Posebna ovlašćenja su bila prevashodno usmerena prema Irskoj Republikanskoj Armiji (IRA), ali nakon 5. februara 1973. ova ovlašćenja su takođe primenjivana i na lica osumnjičena za umešanost u terorizam lojalista (probritanska struja).

Zakonodavstvo koje je uređivalo vršenje posebnih ovlašćenja se menjalo u vremenskom periodu na koja se odnosi ovaj slučaj, i intenzitet kojim su ona vršena se takođe menjao tokom vremena. Pojedinci su bili podvrgnuti vršenju jednog ili više posebnih ovlašćenja u formi: a) inicijalnog lišenja slobode radi ispitivanja; b) produžavanja lišenja slobode radi daljih ispitivanja; i c) preventivnog lišenja slobode u vremenskom trajanju koje nije bilo zakonski ograničeno. Uobičajene norme krivičnog zakonodavstva bile su i dalje na snazi i primenjivane su paralelno sa posebnim ovlašćenjima.

Irska vlada je 16. decembra 1971. godine podnela predstavku Evropskoj komisiji za ljudska prava tvrdeći da je Ujedinjeno Kraljevstvo u vezi situacije u Severnoj Irskoj izvršilo povredu određenih članova Evropske konvencije (članova 3., 5., 6., 14. i 15.). Suština ovih tvrdnji bila je da je veliki broj lica koja su lišena slobode u skladu sa posebnim ovlašćenjima bio podvrgnut zlostavljanju, kao i da sama ova ovlašćenja nisu bila u skladu sa Evropskom konvencijom za ljudska prava i da su bila primenjivana na način koji je diskriminisao pojedince na osnovu njihovog političkog mišljenja. Zbog toga je Evropski sud trebalo da utvrdi da li je postojala takva praksa, a ne da se izjašnjava o pojedinačnim slučajevima. 

Presuda od 18. januara 1978. godine 

Prvi deo presude Evropskog suda odnosi se na tvrdnje o zlostavljanju. Evropska komisija je primenjivala postupak koji je sama utvrdila da bi ustanovila činjenice u vezi ovog slučaja, a obe Vlade su se sa tim postupkom složile. Evropska komisija je detaljno ispitala, na osnovu medicinskih nalaza kao i usmenih svedočenja, šesnaest ‘ilustrativnih’ slučajeva koje je na njen zahtev odabrala vlada Irske. Komisija je takođe razmotrila još 41 slučaj u svetlu medicinskih nalaza i pismenih iskaza, a pozivala se i na brojne druge slučajeve. U vezi tvrdnji o zlostavljanju, Evropska komisija je u svom izveštaju od 25. januara 1976. godine izrazila mišljenje da je kombinovana upotreba ‘pet tehnika’ pri ispitivanju 14 lica 1971. godine predstavljala nečovečno postupanje i mučenje i da je predstavljala kršenje člana 3. Evropske konvencije, da su deset drugih lica bili žrtve nečovečnog postupanja protivno članu 3. Konvencije, i da je 1971. godine u barakama palate u blizini Belfasta primenjivana takva praksa ispitivanja koja je predstavljala nečovečno postupanje i kršenje člana 3. Evropske konvencije. 

Pred Evropskim sudom vlada Ujedinjenog Kraljevstva nije osporavala mišljenje Evropske komisije u vezi ova dva pitanja i takođe se bezuslovno obavezala da ‘pet tehnika’ neće biti pod bilo kojim okolnostima ponovo uvedene kao pomoć pri ispitivanju. Osim toga, Vlada je takođe tvrdila da, u svetlu preuzimanja ovih obaveza kao i različitih drugih mera koje je Ujedinjeno Kraljevstvo preduzelo, nije potrebno da se Evropski sud izjašnjava o ovim pitanjima. 

Evropski sud je primio k znanju ovo preuzimanje obaveze od strane vlade Ujedinjenog Kraljevstva. Međutim, Sud je jednoglasno smatrao da, iako izvesna kršenja člana 3. nisu osporena, on ipak treba da donese odluku o njima. On je razmotrio situaciju u različitim centrima u kojima je vršeno ispitivanje ili su lica bila lišena slobode. 

Prvi slučaj: neidentifikovani centar ili centri : 

U avgustu i oktobru 1971. godine, četrnaest lica su bila lišena slobode u neidentifikovanom centru ili centrima i podvrgnuta ‘detaljnom ispitivanju’. Ovo ispitivanje je obuhvatalo kombinovanu primenu ‘pet tehnika’, koje su se sastojale u stavljanju poveza preko očiju zatvorenika, podvrgavanju buci, lišavanju sna, uskraćivanju hrane i primoravanju zatvorenika da stoje uz zid više sati. Detaljni dokazi u vezi dva lica otkrili su da su takozvane tehnike ‘dezorijentacije’ i ‘oduzimanja osećaja’ bile primenjivane na njima tokom četiri ili možda pet dana sa neodređenim intervalima odmora. Evropski sud je primetio da su ove tehnike bile primenjivane kombinovano, na unapred osmišljen način i satima bez prekida i da su prouzrokovale ako ne telesne povrede, onda u najmanju ruku snažnu fizičku i psihičku patnju i akutnu psihičku uznemirenost tokom ispitivanja. Tehnike su bile takve prirode da su kod žrtava stvarale osećanje straha, uznemirenosti i inferiornosti, i mogle su da ih ponize i možda slome njihov fizički ili moralni otpor. Evropski sud je smatrao, sa šesnaest glasova za i jednim protiv, da je upotreba pet tehnika predstavljala praksu nečovečnog i ponižavajućeg postupanja. Međutim, Evropski sud je takođe zaključio, sa trinaest glasova za i četiri protiv, da primena ovih tehnika nije predstavljala praksu mučenja, jer nisu uzrokovale patnju takvog intenziteta i surovosti kakav podrazumeva pojam mučenja

Drugi slučaj: Barake palate : 

U jesen 1971. godine veliki broj lica koja su držana u pritvoru u ovim barakama su bila podvrgnuta nasilju od strane kraljevske policije Ulstera, na primer šutiranju i udaranju, koje je uzrokovalo snažnu patnju i fizičke povrede, u određenim slučajevima ozbiljne prirode. Evropski sud je jednoglasno zaključio da je u barakama palate primenjivana praksa nečovečnog postupanja, ali je sa četrnaest glasova za i tri glasa protiv smatrao da ova praksa nije predstavljala mučenje jer surovost patnje koju bi moglo prouzrokovati takvo postupanje nije bila takvog intenziteta kakav podrazumeva pojam mučenja. Osim toga, Evropski sud je jednoglasno smatrao da nije utvrđeno da se sa primenom ove prakse nastavilo i nakon jeseni 1971. godine.

Treći slučaj : druga mesta : 

Evropski sud je opisao postupanje sa zatvorenicima u vojnom kampu Belikinler (okrug Daun) u avgustu 1971. godine, koje je obuhvatalo prinudu na izvođenje bolnih vežbi, kao lošu praksu koja šteti ugledu; međutim, smatrao je sa petnaest glasova za i dva glasa protiv da takva praksa nije predstavljala povredu člana 3. Konvencije. Sud je smatrao da su informacije kojima raspolaže ukazivale da su sigurno postojali pojedinačni slučajevi kršenja člana 3. na različitim drugim mestima u Severnoj Irskoj. Međutim, Sud je zaključio, sa petnaest glasova za i dva glasa protiv, da u pogledu drugih mesta nije utvrđeno postojanje prakse koja je protivna članu 3. 

Najzad, Evropski sud je jednoglasno smatrao da nije u mogućnosti da prihvati zahtev Irske vlade i da naloži vladi Ujedinjenog Kraljevstva da pokrene krivične ili disciplinske postupke protiv lica koja su počinila, prihvatila ili tolerisala postupke zlostavljanja koji su predstavljali kršenje člana 3. Evropske konvencije. 

Drugi deo presude ticao se ‘vansudskih’ lišenja slobode. Sud se najpre složio sa zaključkom Evropske komisije za ljudska prava, koji vlada Ujedinjenog kraljevstva nije osporavala, da način na koji su vršena posebna ovlašćenja za hapšenje, lišavanje slobode i dugotrajni pritvor nije bio u skladu sa članom 5. Konvencije zbog više razloga. Evropski sud je nakon toga razmotrio pitanje člana 15. Konvencije, prema kome država u vreme rata ili druge javne opasnosti koja preti opstanku nacije može staviti van snage obaveze prema Evropskoj konvenciji u meri koja je neophodna zbog izuzetne situacije. Evropski sud je jednoglasno potvrdio da je u relevantnom periodu u Severnoj Irskoj postojala takva situacija. Međutim, vlada Irske je tvrdila da su stavljanja van snage obaveza iz člana 5. prevazišla ‘neophodnu meru’. Evropski sud je uzeo u obzir ‘polje slobodne procene koje države uživaju u skladu sa članom 15., i utvrdio sa šesnaest glasova za i jednim protiv da ovi navodi vlade Irske nisu potvrđeni. 

Irska vlada je tvrdila da je povređen član 14. u vezi sa članom 5. Konvencije, odnosno da je postojanje politike ili prakse diskriminacije po osnovu političkog mišljenja bilo potvrđeno time što su pre februara 1973. godine posebna ovlašćenja primenjivana isključivo prema osumnjičenim teroristima IRA, a nakon toga su primenjivana prema njima u znatno većoj meri nego prema lojalističkim teroristima. 

Evropski sud je napomenuo da je pre 30. marta 1972. godine velika većina terorističkih napada bila delo IRA-e, koja je zbog svoje organizacione strukture predstavljala znatno veću opasnost od lojalističkih terorista. Takođe, po pravilu je bilo lakše pokrenuti krivični postupak protiv lojalističkih terorista nego protiv republikanskih terorista, i ovi prvi su zaista često bili izvođeni pred sud. Nakon marta 1972. godine aktivnost lojalističkih terorista je postala mnogo intenzivnija. Međutim, Evropski sud je smatrao da nije realno izdvajati tačno određene faze u situaciji koja se neprekidno menjala, i imao je razumevanja za neodlučnosti vlasti o tome koje mere da preduzme, za njenu potrebu da stekne predstavu o stanju stvari, kao i potrebu da pokuša da se tokom određenog vremena prilagodi novim zahtevima koje kriza stvara. U skladu s tim Evropski sud je smatrao da nije u mogućnosti da potvrdi da je upotreba posebnih ovlašćenja pre februara 1972. godine isključivo prema članovima IRA predstavljala diskriminaciju u smislu člana 14. Konvencije. Cilj koji je trebalo ostvariti pre ovog datuma, a to je pre svega uništenje najopasnije organizacije, mogao se smatrati legitimnim ciljem i sredstva koja su upotrebljena nisu izgledala kao nesrazmerna. Evropski sud je, između ostalog, primetio da je nakon februara 1973. godine ‘vansudsko’ lišenje slobode bilo korišteno u borbi protiv terorizma kao takvog, a ne samo protiv određene organizacije. Ova ovlašćenja nisu bile primenjivana prema lojalističkim teroristima ni izbliza u onoj meri u kojoj su primenjivana prema članovima IRA, ali je IRA i dalje bila akter većine dela terorizma. Uzimajući u obzir različite mere koje su primenjivane u odnosu na dve kategorije terorista, Evropski sud je smatrao da nakon februara 1973. godine početna razlika u postupanju više nije postojala. U skladu sa tim, Evropski sud je smatrao, sa petnaest glasova za i dva protiv, da nije postojala diskriminacija protivna članu 14. u vezi sa članom 5. Konvencije. 

Presuda od 18. januara 1978. godine je obuhvatala vrlo kratak odeljak o članu 6. Konvencije. Pretpostavljajući da se član 6. mogao primeniti, Evropski sud nije smatrao da je neophodno da odluči o pitanju da li je on povređen, jer su odstupanja od garancija procesne prirode koje su predviđene članom 5. obuhvatale i odstupanja od garancija predviđenih članom 6. Sud je već ustanovio da su odstupanja od obaveza iz člana 5. bila u skladu sa članom 15. Konvencije, i u okolnostima ovog slučaja jednoglasno je zaključio isto i u vezi sa odstupanjima od obaveza iz člana 6. Sud je takođe smatrao, sa petnaest glasova za i dva protiv, da nije utvrđeno postojanje diskriminacije protivne članu 14. u vezi sa članom 6. Konvencije. 

Irska vlada je napomenula da ne pokušava da obezbedi obeštećenje za pojedince koji su bili žrtve kršenja Konvencije i Sud je u skladu s tim jednoglasno zaključio da nije neophodno da u ovom slučaju primeni član 50. Konvencije.