Tatjana Papić

27. avgust 2013.

taca

Vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu

Bila sam polaznik Škole ljudskih prava za buduće predavaće Beogradskog centra za ljudska prava, dok sam još bila student Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, daleke 1997. godine. Organizovanje i pohađanje škole ljudskih prava u Srbiji u to vreme je bila subverzivna delatnost, jer se na ljudska prava isključivo gledalo kao na izmišljotinu sa Zapada, koja služi međunarodnoj zajednici kao instrument porobljavanja naše zemlje. Kao takva, ova škola je godila svakom revolucionarnom duhu. Ja sam bila očarana i Beogradskim centrom i Školom i svim onim ljudima koji su nam predavali.

Škola ljudskih prava je imala suštinski uticaj na moju profesionalnu budućnost. Nakon nje sam počela da u Beogradskom centru radim na pisanju izveštaja o ljudskim pravima u Srbiji. Nedugo potom sam diplomirala i dobila stipendiju za poslediplomske studije u SAD početkom 1999. godine. I tamo sam nastavila da se bavim ljudskim pravima. Stažirala sam u njujorškoj kancelariji organizacije Human Rights Watch. Vratila sam se u Beogradski centar avgusta 2000. Srbija je izgledala gore nego kada sam iz nje otišla, ali se ubrzo sve promenilo. Radili smo mnogo, s poletom i žarom. Ponekad bi mi u tom postrevolucionarnom zanosu palo na pamet kako je sve za mene počelo na Školi ljudskih prava 1997. U Centru sam bila sve do 2005, kada sam počela da radim na Pravnom fakultetu Univerziteta Union. Tamo sam i danas, na predmetima Međunarodno javno pravo, Međunarodno pravo ljudskih prava i Evropski sud za ljudska prava.

Svake godine na Dan ljudskih prava, 10. decembar, slikam sina pored velike slikovnice o Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima, koju mi je poklonio Vojin kada smo završili Izveštaj o ljudskim pravima u Srbiji za 2000. Onda pozovem Centar i čestitam praznik. To me podseća koliko se život i okolnosti u njemu menjaju, kolika je razlika između života u totalitarizmu i života u demokratiji, ma koliko ova naša demokratija manjkava bila.

Često čujem nekog nakadašnjeg tlačitelja kako se poziva na ljudska prava. Onda uzdahnem, nasmešim se i kažem u sebi „dođe maca [logo Beogradskog centra] na vratanca“.