Ustavni sud obezvredio ulogu parlamenta u odlučivanju o proglašenju vanrednog stanja

26. maj 2020.

Beogradski centar za ljudska prava ocenjuje da je Ustavni sud Srbije, odbacujući – kao očigledno neosnovane – inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti Odluke o proglašenju vanrednog stanja od 15. marta 2020. godine, obezvredio ulogu Narodne skupštine u postupku proglašenja vanrednog stanja.

Prema Ustavu Srbije, parlament ima centralnu ulogu za vreme vanrednog stanja. U tom smislu Ustav propisuje (članovi 99, 105, 106, 109 i 200) da Skupština proglašava vanredno stanje i određuje mere kojima se odstupa od ljudskih i manjinskih prava i sloboda, da Skupština koja je raspuštena vrši tekuće i neodložne poslove određene zakonom i da se u slučaju proglašenja vanrednog stanja ponovo uspostavlja njena puna nadležnost koja traje do okončanja tog stanja, da se posle proglašenja vanrednog stanja Skupština sastaje bez poziva, da u slučaju kad nije donela odluku o proglašenju vanrednog stanja Skupština tu odluku potvrđuje u roku od 48 sati od njenog donošenja, odnosno čim bude u mogućnosti da se sastane, a da u suprotnom ta odluka prestaje da važi završetkom prve sednice održane po proglašenju vanrednog stanja, kao i da je Vlada Srbije dužna da Narodnoj skupštini podnese na potvrdu mere kojima se odstupa od ljudskih i manjinskih prava koje je uz supotpis predsednika Republike donela za vreme nemogućnosti Skupštine da se sastane, a da u suprotnom te mere prestaju da važe 24 sata od početka prve sednice Skupštine održane po proglašenju vanrednog stanja.

Obaveštenje predsednika Narodne skupštine od 15. marta 2020. godine upućeno predsedniku Republike i predsedniku Vlade da Skupština nije u mogućnosti da se sastane bilo je dovoljno za Ustavni sud da zaključi da uopšte nema mesta raspravljanju o ustavnosti Odluke o proglašenju vanrednog stanja donete od strane predsednika Republike, predsednika Vlade i predsednika Narodne skupštine.

Podnetim inicijativama je de facto postavljeno ustavnopravno pitanje da li je primenjeni postupak za proglašenje vanrednog stanja – koji ima karakter izuzetka – zloupotrebljen. Ustavni sud je stao na stanovište da on „nema ustavno niti drugo pravno merilo na osnovu kojeg bi mogao dovesti u pitanje obaveštenje predsednika Narodne skupštine da parlament nije bio u mogućnosti da se sastane“, ne dovodeći na taj način u ustavnopravnu sumnju ovlašćenje predsednika parlamenta da samostalno, tj. bez prethodnog sazivanja i održavanja sednice Kolegijuma, pribavljanja mišljenja narodnih poslanika, njihovih grupa ili skupštinskih tela o mogućnostima za održavanje sednice, odluči o suspendovanju rada predstavničkog tela i usmeravanju odlučivanja o proglašenju vanrednog stanja na ustavni izuzetak. Zbog svega i ne čudi, premda svakako zabrinjava, to što je u obrazloženju odluke Ustavnog suda postupak proglašenja vanrednog stanja od strane predsednika Republike, predsednika Vlade i predsednika Narodne skupštine okarakterisan kao alternativan, umesto kao supsidijaran.

Upadljivo veliki deo obrazloženja rešenja Ustavni sud je posvetio nabrajanju i analizi činjenica koje su išle u prilog uvođenju vanrednog stanja (epidemiološkoj situaciji u Kini, Španiji, Francuskoj, Italiji, Srbiji, do sad nepoznatoj prirodi bolesti COVID-19 itd.). S druge strane, Sud nije smatrao relevantnim ispitivanje činjenica koje su morale prethoditi obaveštenju upućenom predsedniku Vlade i predsedniku Republike da predstavničko telo građana ne može da se sastane (npr. sazivanje i održavanje sednice Kolegijuma, pribavljanje mišljenja narodnih poslanika, poslaničkih grupa i skupštinskih tela o (ne)mogućnosti održavanja sednice, (ne)mogućnosti da se sednica održi na drugom mestu i sl.). Sud je to obrazložio svojom nemogućnošću da ocenjuje organizacione mogućnosti Narodne skupštine da se sastane bez odlaganja u uslovima postojanja opasnosti po život i zdravlje ljudi.

Obezvređivanjem uloge parlamenta na navedeni način dovedena je u pitanje i Ustavom proklamovana suverenost građana koja se ostvaruje posredstvom njihovih slobodno izabranih predstavnika. Mogućnost njene uzurpacije od strane jednog narodnog poslanika (samo „prvog među jednakima“) za Ustavni sud Srbije nije bila relevantno ustavnopravno pitanje.

Podsećamo javnost da je Beogradski centar za ljudska prava tokom vanrednog stanja podneo tri inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima, po kojima Ustavni sud još uvek nije doneo odluke.