Vojin Dimitrijević

18. jul 2002.

Pravnik, preuzeto sa sajta Vreme

Osnovni podaci: Titula počasnog doktora Kentskog univerziteta u Kenterberiju (Velika Britanija) Vojinu Dimitrijeviću uručena je 10. jula skoro kao rođendanski poklon: direktor Beogradskog centra za ljudska prava i, do početka primene Miloševićevog Zakona o univerzitetu (1998), redovni profesor Međunarodnog javnog prava i Međunarodnih odnosa na Pravnom fakultetu u Beogradu, rođen je 9. jula 1932. u Rijeci. Gimnaziju i Pravni fakultet završio u Beogradu, gde je i doktorirao.Uža specijalnost: Ljudska prava, koja su i glavna tema brojnih stručnih radova, monografija i knjiga čiji je autor (najpoznatija dela su mu Pojam bezbednosti u međunarodnim odnosima, Terorizam i Strahovlada). Predavao na univerzitetima u Bosni i Hercegovini, Finskoj, Hrvatskoj, Nemačkoj, Italiji, Japanu, Makedoniji, Norveškoj, Poljskoj, Španiji, Južnoj Africi, Sloveniji, Švedskoj, Švajcarskoj, Tajlandu, Tunisu, Velikoj Britaniji i SAD. Aktivno govori engleski, nemački i francuski jezik, a služi se ruskim, slovačkim i makedonskim.

Čime se još bavio: Između ostalog, bio je voditelj kultne emisije „Kino- oko“. Oni koji ga osporavaju, kao glavni njegov hobi navode „kadriranje“.

Član: Građanskog saveza Srbije, ali i brojnih uglednih međunarodnih organizacija koje se bave ljudskim pravima i međunarodnim odnosima. Bio je i potpredsednik Komiteta Ujedinjenih nacija za ljudska prava.

Nije član: Komisije za istinu i poverenje, koju je formirao jugoslovenski predsednik Vojislav Koštunica. Ostavku podneo zbog „uskih ovlašćenja“ komisije (koja ne uključuju pravo na pozivanje svedoka), uverenja da „komisija sastavljena isključivo od građana SRJ (u kojoj čak nema nikoga iz Crne Gore) neće moći da izgleda nepristrasno ako donosi sudove o događajima van današnje teritorije SRJ“ i ogromnog polja rada „koje nijedno telo takve vrste ne može savladati“.

Šta ga interesuje: „Bestijalnost u našim ratovima me kao pravnika najviše zanima. Međutim, očekuje se da komisija ustanovi velike istine: ja se bojim Velikih Istina jer se u njihovo ime i radi njihovog širenja primenjivalo surovo nasilje.“

Šta ga nervira: „Ono što najviše nervira je manjak istorijske odgovornosti. I pored legitimnih razlika među strankama koje su osvojile vlast, trebalo je da se pokrenu osnovna pitanja u kojima postoji konsenzus i da se ona razreše. Na primer, pitanje Ustava Srbije. Svi do sada urađeni nacrti su vrlo slični. I umesto da se taj ustavni konsenzus iskoristio da se stvari regulišu i da DOS bude upravo ono što smo i mislili da jeste u toku borbe protiv Miloševića – zametak budućeg normalnog parlamenta, savez koji će se brzo raspasti i gde će DSS, na primer, da zameni kvaziopoziciju poput radikala ili SPS-a – stvari su propuštene“.

Da li je sve tako crno: „Opet, to ima i dobrih strana, s obzirom na sklonost ovdašnjeg naroda prema vođama. U početku je izgledalo da će nam novi vođa biti Koštunica. Koliko god da je on lično ispravan, bolja je sadašnja situacija kada imamo bar dvojicu lidera, lakše ćemo se odvići od potrebe za vođom. Lideri će međusobno da se potru, pa će početi da rade institucije.“

Kad će to biti: „U Nemačkoj je denacifikacija trajala 23 godine. Ovde nije reč o denacifikaciji u tom smislu, mada ima elemenata i toga, nego o hvatanju koraka sa svetom. Mi shvatamo da smo davno ispali iz evropskog voza, ali ga opet čekamo na pogrešnoj stanici, na kojoj piše „1940″. A trebalo bi da ga čekamo na onoj na kojoj piše „2002″. Zašto: „U svemu ovome nedostaje spremnost da se raščisti sa stvarima koje jesu političke, ali su i iznad obične politike. To se nije desilo, a trebalo je da bude urađeno u prvih 15 dana po uspostavljanju nove vlasti ili najkasnije posle izbora u Srbiji, decembra 2000. Ne u smislu revolucionarnih promena, ne kroz komitete koji bi preuzimali vlast, već u smislu odlučnosti da se odmah primenjuje zakon i da se tako pošalje jasna poruka da će oni koji su na ovaj ili onaj način krivi – uključujući tu i političku i moralnu krivicu – biti sankcionisani.“

Umesto toga: „Primetna je izvesna selektivnost: onaj ko je imao više novca i ko je novim učesnicima u vlasti mogao da se predstavi kao neophodan mogao je da se izvuče.“

A Milošević: „Ispostavlja se da je postupak protiv Miloševića u Hagu sasvim nekompetentan. Ako dovodite nepripremljene svedoke ili ste ih pripremili tako da slučajno ne kažu nešto protiv NATO-a, ako nepotrebno insistirate na postojanju nekog velikog državnog plana – onda umesto da ga razotkrije kao zločinca, sudenje Miloševiću ovde mu podiže rejting. S dozom zluradosti moram da primetim da su stranci uvek potcenjivali Miloševića, a sada se vidi da je to vrhunski manipulator i da ga srpski narod nije sledio zbog svoje gluposti.“

Sve u svemu: „Nismo na dobrom putu, ali se bolji put nije mogao ni očekivati.“