Kovačević je predstavljajući godišnji izveštaj tog centra „Pravo na azil u Republici Srbiji“ rekao da se namera za traženje azila najčešće izražava u policijskim upravama u mestima blizu centara za azil. Kovačević je rekao da u radu organa MUP-a najveći problem u komunikaciji i da dolazi do izražaja nejednako postupanje prema strancima.
„Najveće pitanje koje se postavlja je šta raditi sa ljudima koje srećemo po ulici, a koji ne žele da traže azil u Srbiji jer tu ne vide svoju budućnost, ali to ne menja činjenicu da oni jesu izbeglice“, kazao je on.
Kovačević je rekao i da Srbija nema zakonom uređenu proceduru o prinudnom udaljenju, koja ispunjava uslove koje nameću međunarodni standardi.
„To praktično znači da se u Srbiji svakodnevno krši taj princip jer se ljudi svakodnevno vraćaju sa aerodroma u Atinu, ili Istanbul ili Liban u zemlju koja nije potpisica Konvencije o statusu izbeglica, a opet radi se o ljudima koji su Sirijci, Avganistanci, Somalijci i iz drugih zemlja koji su stanovišta UNHCR-a izbeglice“, naveo je on.
Lena Petrović iz Beogradskog centra za ljudska prava kazala je da je u prošloj godini Odsek za azil izdao 460 ličnih karata i da veliki broj onih koji su tražili azil nisu dobili nikakva dokumenta što ih čini izuzetno ranjivim.
Beogradski centar za ljudska prava od 2012. godine uz podršku UNHCR-a sprovodi projekat čiji je cilj davanje besplatne pravne pomoći onima koji traže azil.
Vest preuzeta sa sajta N1
