Zakon o radu, još jedan test za demokratiju

8. jul 2014.

Jedan od najvažnijih zakona, Zakon o radu, biće uskoro suštinski izmenjen bez adekvatne javne rasprave. U zemlji u kojoj se već godinama ne poštuju minimalna prava predviđena Zakonom o radu, a sa druge strane broj nezaposlenih stagnira ili raste, ove izmene morale bi biti u centru interesovanja stručne i opšte javnosti. Ipak, u praksi sve izgleda drugačije. O odredbama Zakona i dogovoru priča se parcijalno, neprecizno i neblagovremeno, iz čega se može zaključiti da ne postoji volje za formiranjem konstruktivne razmene mišljenja. Predviđeno je da izmene zakona budu donete po hitnom postupku, a nije održana nijedna stručna rasprava na kojoj bi šira stručna javnost mogla da iskaže mišljenje o budućim zakonskim rešenjima. Ovo nije prvi put da predstavnici zakonodavne i izvršne vlasti izjavljuju da se pod  javnom raspravom podrazumeva medijsko praćenje teme i sama skupštinska rasprava, a da je vlast legitimitet za sistemske promene dobila na izborima.

Nažalost ovakvi stavovi ukazuju na potpuno nerazumevanje mehanizama kontrole vlasti. Javna rasprava ne postoji samo kako bi se predlozi različitih zainteresovanih strana uključili u zakon, već da bi što većem broju građana bilo jasno ko koje izmene predlaže i kakav će one uticaj imati na njihov položaj u budućnosti. To je važno, između ostalog,  kako bi  tokom jednog izbornog ciklusa imali mogućnost da, na osnovu rezultata a ne medijskih kampanja,  stvore jasnu sliku o rezultatima rada donosioca odluka. Nažalost sigurni smo da velika većina zainteresovanih građana iz mora polovičnih poruka nije uspela da razazna više od opšteg mesta da je „cilj izmena i dopuna Zakona o radu otvaranje novih radnih mesta kroz fleksibilnije tržište rada i nove odredbe o radu na određeno vreme“.

Pored ovih odredaba izmene Zakona donose između ostalog i sledeće novine: smanjenje roka za pokretanje radnog spora a povećanje rokova za otkaz ugovora o radu iz određenih otkaznih razloga; drugačije regulisanje nezakonitog otkaza; utvrđivanje reprezentativnosti sindikata; ukidanje radnih knjižica nakon 2016. godine; prestanak važenja svih kolektivnih ugovori u Republici Srbiji u roku od šest meseci; neadekvatno rešavanje problema diskriminacije na radnom mestu.

Sva ova pitanja, kao i mnoga druga zaslužuju objektivnu i kvalitetnu javnu raspravu, a još važnije građani Srbije zaslužuju poštovanje demokratskih procesa i prava na donošenje odluka zasnovanih na činjenicama.