Beogradski centar za ljudska prava želi da skrene pažnju Vladi Republike Srbije na štetne posledice pravnog okvira uvedenog za vreme vanrednog stanja u pogledu prekršajnog kažnjavanja građana koji krše Naredbu o ograničenju i zabrani kretanja.
Osim što je, po oceni Centra, Naredba o ograničenju i zabrani kretanja neustavna, s obzirom da ne predstavlja valjan osnov za odstupanje od ljudskih i manjinskih prava zajemčenih Ustavom (u ovom slučaju – prava na slobodu i bezbednost ličnosti i slobode kretanja) i što se Uredbom o prekršaju za kršenje Naredbe dopušta mogućnost kršenja načela ne bis in idem, Centar ukazuje na postojanje pravnih prepreka da građani koji prekrše Naredbu o ograničenju zabrani kretanja budu pravnosnažno kažnjeni u prekršajnom postupku.
Vlada Republike Srbije je 20. marta 2020. godine, uz supotpis predsednika Republike, donela Uredbu o rokovima u sudskim postupcima za vreme vanrednog stanja proglašenog 15. marta 2020. godine. Ovom Uredbom je određeno da za vreme vanrednog stanja prestaju da teku rokovi za žalbu na odluke kojima se okončava prekršajni postupak. Iz navedenog nesporno proizlazi da će rokovi za žalbe protiv prvostepenih odluka o prekršajnom kažnjavanju građana koji prekrše Naredbu o ograničenju i zabrani kretanja početi da teku tek po donošenju odluke o ukidanju vanrednog stanja. Međutim, ukidanjem vanrednog stanja će, po sili Ustava (član 202, stav 3), prestati da važi i Uredba o prekršaju za kršenje Naredbe kojom je ovo ponašanje inkriminisano kao prekršaj.
Članom 6. Zakona o prekršajima određeno je da se na učinioca prekršaja primenjuje zakon, odnosno propis koji je važio u vreme izvršenja prekršaja, odnosno propis koji je najblaži za učinioca u slučaju da je posle izvršenja prekršaja propis izmenjen jednom ili više puta. Zbog svega iznetog, Beogradski centar za ljudska prava ocenjuje da će nakon ukidanja vanrednog stanja građani koji su gonjeni zbog kršenja Naredbe o ograničenju i zabrani kretanja biti abolirani. Drugim rečima, prekršajni sudovi neće moći da ih kazne, već će biti prinuđeni da obustave sve nepravnosnažne prekršajne postupke.
Pored svega navedenog, ostalo je nerazjašnjeno na osnovu kojih kriterijuma će organi gonjenja kvalifikovati kršenje Naredbe o ograničenju i zabrani kretanja kao krivično delo (nepostupanja po zdravstvenim propisima za vreme epidemije), odnosno kao prekršaj propisan Uredbom Vlade, imajući u vidu identičnost zakonskih obeležja ovih delikata i – nasuprot tome – različitost propisanih kazni i drugih pravnih posledica krivične i prekršajne osude. Osim što se može postaviti pitanje jednakosti građana pred zakonom u ovom slučaju, na ovaj način odstupa se i od pravne sigurnosti u kaznenom pravu, što Ustav ne dopušta ni za vreme vanrednog stanja.
Centar sa žaljenjem konstatuje da je Vlada Republike Srbije neadekvatno pristupila pravnom uobličenju velikog broja akata donetih za vreme vanrednog stanja, što će prouzrokovati ozbiljne posledice po ljudska prava i – u krajnjem – i po budžet građana Republike Srbije.
