Često kada razmišljamo o izbeglicama pomislimo koliko je bilo teško tamo odakle su došli, koliko su bili veliki svakodnevni problemi sa kojima su se suočavali kada su odlučili da sve ostave i pođu u potpuno nepoznat i dalek svet. Kada se dogodi taj momenat, kada shvate da život koji žive nije dostojan i kada se odluče da krenu na put dugačak nekoliko hiljada kilometara, da okrenu leđa svojoj zemlji, porodici, prijateljima i da se više nikada ne vrate. Koliko hrabrosti i istrajnosti prati tu odluku, sa druge strane strah od nepoznatog i dalekog.
Iz medija možemo da stvorimo neke nejasne slike kako izgleda život u zemljama iz kojih najčešće dolaze izbeglice. Shvatamo da je tamo negde rat i da ljudi beže i traže bolji život za sebe i svoje najbliže. Međutim, da li možemo da zamislimo kako je nekome ko živi u zemlji gde njegove potrebe, zdravstveno stanje, poteškoće koje ima ne nailaze ni na minimalnu podršku i razumevanje, kako zajednice, tako i nadležnih? Možemo li da zamislimo koliko je težak život osobe sa invaliditetom u kolicima koja se odluči da krene na dug, neizvestan i težak put?
Takva je priča i našeg Saliua. Krenuo je iz Kameruna u daleku Srbiju, potpuno nepoznatu. Došao je zato što se ljudi sa invaliditetom u njegovoj zemlji nalaze u jako teškom položaju. Diskriminacija i nebriga društva kome je svakodnevno bio izložen bila je prevelika i Saliou je u jednom trenutku odlučio da takav život više ne može da živi. Njegovo zdravstveno stanje bilo je toliko loše da mu je odlazak bio jedini spas. I našao ga je u Srbiji. Ovde je došao 2018. godine. Od tada kreće njegova svakodnevna borba i istrajnost za bolji i srećniji život.
Saliou se u Srbiji susretao sa brojnim problemima i preprekama, ali uspevao je da ih prevaziđe i prebrodi. Njegov put integracije i uključivanja u naše društvo započeo je po dobijanju azila u julu 2021. godine, a u tom postupku ga je zastupao Beogradski centra za ljudska prava. Saliou je tada počeo da radi u kompaniji Ikea u kojoj radi i danas. Dobio je priliku koju mnoge osobe sa invaliditetom nažalost ne dobiju, a to je mogućnost da radi i dobije šansu na koju svi imamo pravo. Iako mu je u kolicima kretanje otežano, aktivno doprinosi kompaniji, i ravnopravano učestvuje u poslovnim izazovima. Kolege iz Ikee prepoznale su njegov trud i posvećenost poslu i kroz svoj program solidarnosti kupili su mu nova invalidska kolica uz pomoć kojih može da se lakše i bolje kreće.
Saliou u svojoj zemlji porekla nije završio osnovnu školu, ali mu je ovde data druga šansa da se obrazuje. Pohađao je školu za osnovno obrazovanje odraslih „Branko Pešić“ i time stekao neophodno formalno obrazovanje. Jedan od težih zadataka bilo je učenje srpskog jezika koji Saliou sada govori na izuzetnom nivou. Saliou je paraolimpijac, sportista, bavi se atletikom, košarkom i streljaštvom. Kao član kluba košarka u kolicima „Despot“ iz Zemun Polja bio je u prilici da obiđe veliki deo naše zemlje koja mu se mnogo dopada. Saliou je i na obaveznoj dijalizi tri puta nedeljno, ali i sa tim izazovom se nosi hrabro i samostalno. Na dijalizu odlazisam, nakon što završi sa poslom, a kasnije se se vraća u centar za azil u Krnjači u kojemboravi. Pokušava da se preseli iz centra za azil već godinu dana, ali ne uspeva da nađe stan. Čim čuju da je izbeglica, „crnac“ iz Afrike, pa još u kolicima, prekidaju vezu. Ne žele ništa da imaju sa njim. I to razume i shvata. Ljudi su različiti, a i ne poznaju ga, tako se teši uveren da su ljudi dobri i da žele da mu pomognu.
Zajedno kroz zalaganje tima za integraciju Beogradskog centra za ljudska prava, Saliou je prva izbeglica u Srbiji koji je ostvario pravo na novčanu nadoknadu nakon utvrđenog stepena invaliditeta. Takođe, prva je izbeglica koji je ostvario pravo na uslugu personalnog asistenta i uslugu prevoza osoba sa invaliditeom, te mu je zbog posla omogućen svakodnevni transport od Knjače do autobuske stanice na Novom Beogradu. Pre ovoga Saliou je svakoga dana išao na posao autobusom sa jednog kraja grada na drugi. Ponekad bi sate proveo na stanici čekajući niskopodni autobus u koji može da uđe. Povremeno se dešavalo da mora da se vrati u smeštaj/centar za azil jer se takav autobus i ne pojavi. Putovanje do posla trajalo je dva sata, ali on nikada nije odustajao svojevoljno. Nikada se nije žalio da mu je teško, ili daleko, ili da je umoran. Posao mu daje mogućnost da radi i bude nezavisan finansijski, da se oseća korisnim i ravnopravnim članom društva, omogućava mu da izađe iz centra za azil, da se druži sa kolegama i živi jedan „normalan“ život.
Pre nego što je počeo da radi i prima tuđu negu i pomoć nije imao nikakve prihode. Lekove je dobijao od Komesarijata za izbeglice i migracije u centru za azil u Krnjači kao i hranu, a sve što bi mu dodatno trebalo dobijao je od prijatelja, kojih u Srbiji ima puno. Saliou je u Srbiji stekao puno prijatelja koji želeda mu pomognu i olakšaju njegovu situaciji. Zaposlen, finasijski nezavisan, sa adekvatnom zdravstvenom i socijalnom zaštitom koju ima, u odnosu na period pre jula 2021. godine, Saliou živi mnogo bolji i kvalitetniji život. Oseća da je deo sistema i da ima podršku, a to mu je potrebno za stabilan i miran život. Ono o čemu mašta jeste da izađe iz centra za azil, da nađe stan koji bi bio opremljen stvarima i nameštajem iz kompanije u kojoj radi, u kome će živeti sam i u kome će moći da ugosti sve svoje prijatelje. Prošle godine u ovo vreme rekao mi je da je jedina želja koju ima da iznajmi stan i postane potpuno samostalan.
Da li su sve priče teške? Kao što bi rekao naš dragi Salio kada ga pitam kako si – „Dobro“, „Malo dobro“ i „Biće dobro“. Saliou nikada nije loše, uvek je dobro. Uvek se nada i teži boljem. Bori se za sebe i svoj srećniji život ovde u Srbiji. Nije mu lako, ni blizu, ali nema odustajanja.
Autorka Andrijana Miljković, Savetnica za integraciju BCLJP
