Beogradski centar za ljudska prava izražava svoje negodovanje zbog javnih istupa mr Velimira Ilića, ministra u Vladi Republike Srbije. Povod za zabrinutost nisu samo grubost i vulgarnost njegovih izjava. Ponašanje ministra Ilića i onih koji mu povlađuju ili mu se ne suprotstavljaju simptom je stanja u društvu i raspoloženja dobrog dela naše političke elite.
Predmeti Ilićevih i sličnih napada u prvom su redu novinari, nevladine organizacije i – naravno – žene. Medijima koji ne slede Vladinu liniju, koju Ilić tumači, preti se ukidanjem i „raskrinkavanjem“ a nepoćudni novinari se kratko i jasno šalju u psihijatrijske ustanove. Svaka kritika državnog aparata i osuda pokušaja restauracije režima koji je građane Srbije uništavao do 5. oktobra 2000. godine, proglašavaju se za „napadanje svega što miriše na srpsko“ pa se tako i članovi Vlade svrstavaju u krug nedodirljivih i nepogrešivih tumača interesa srpskog naroda. Medijima se odriče pravo da biraju sagovornike, naročito ako su iz nevladinih organizacija. Neizbežno, čim neko s visokog mesta povede hajku na kritički nastrojene medije, oni koji bi da primene nasilje ne izostaju i ne zaostaju, što se opet vidi iz pretnji fizičkim napadima, pa i smrću, novinarima kojima je stalo da politika u Srbiji bude jasna i da se državni organi stave pod kontrolu demokratske javnosti. Zastrašivanjem novinara ozbiljno se ograničava njihovo osnovno pravo da saopštavaju informacije i mišljenja i pravo svih građana da saznaju za njih.
Beogradski centar za ljudska prava smatra da Vlada Srbije treba jasno da s odredi prema ponašanju i stavovima svog ministra Ilića i njegovih napada na slobodu izražavanja. Govori li on u svoje ime ili saopštava stavove Vlade? Da li je za vladajuću koaliciju ponašanje ministra Ilića pitanje forme ili suštine? Da li se ona ograđuje samo od toga KAKO Ilić govori ili ŠTA govori? Izvinjenje koje su preneli drugi ministri u Vladi ne uliva poverenje. Odbijanje da se lično izvini i pokaže da priznaje grešku novi je znak bahatosti i bezrazložne samouverenosti ministra Ilića.
Može se opravdano posumnjati da Ilićevi ispadi treba da skrenu pažnju sa mnogo važnijih i sudbonosnijih pitanja, u koje spadaju i pokušaji da se izmenama Zakona o radiodifuziji oslabi položaj Saveta radiodifuzne agencije, odloži pretvaranje Radio-televizije Srbije u javni servis a predstavnici Vojvodine ostave bez ikakvog uticaja na odlučivanja o osetljivim pitanjima koja se tiču položaja medija u multietničkoj sredini kakva je Vojvodina.
