Beogradski centar za ljudska prava ukazuje da i ovaj 26. jun, Međunarodni dan podrške žrtvama torture, srpsko društvo dočekuje bez ikakvih pomaka u sistemskom pristupu države i njenih institucija u prevenciji i borbi protiv torture, dok dodatnu zabrinutost izazivaju tendencije koje ukazuju na dalje pogoršanje već lošeg stanja.
Poslednjim ciklusima izmena i dopuna važećih propisa, nisu obuhvaćena rešenja kojima bi se postupilo po brojnim preporukama međunarodnih tela u pogledu zabrane mučenja i drugih oblika zlostavljanja. Tako postojeći pravni okvir i dalje ne predviđa obavezno audio-vizuelno snimanje saslušanja osumnjičenih i prikupljanja obaveštenja od građana u policiji, niti obavezu da se ta radnja sprovodi u posebno opremljenim i namenski određenim prostorijama. Uvođenje takvih mera predstavljalo bi važan korak ka prevenciji torture i zaštiti građana od mogućeg nezakonitog postupanja policijskih službenika. I dalje zabrinjava položaj nevidljivih žrtava torture i zlostavljanja u zatvorenim ustanovama, kao što su psihijatrijske bolnice i ustanove socijalne zaštite. Ove osobe su često potpuno izolovane od javnosti i bez mogućnosti da prijave zlostavljanje, dok mehanizmi nadzora i odgovornosti unutar tih sistema ostaju nedovoljno razvijeni, netransparentni ili u potpunosti neefikasni.
Svedoci smo izostanka delotvornih i efikasnih istraga slučajeva torture, zlostavljanja, ponižavajućeg i nečovečnog postupanja, uprkos tome što je reč o teškim krivičnim delima koja predstavljaju grubo kršenje ljudskih prava od strane službenih lica. To potvrđuje slučaj mirno okupljenih građana na ulicama Beograda 15. marta koji su, shodno svedočanstvima više od 4.000 građana i analizama priznatih međunarodni eksperata bili žrtve dejstva za sada još uvek neutvrđene vrste soničnog oružja. Pred domaćim organima i dalje su u toku predistražne radnje koje vodi Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu, dok javnosti još uvek nije poznato da li i koje korake po podnetim krivičnim prijavama povodom istog događaja preduzima Tužilaštvo za organizovani kriminal, kao ni da li je sprovedena unutrašnja policijska istraga. Istovremeno, Ujedinjene nacije, Savet Evrope i Evropski sud za ljudska prava od države Srbije traže dodatne informacije i objašnjenja.
Nema pomaka ni u istrazi prebijanja 74-godišnjeg Ilije Kostića u policijskoj stanici u Novom Sadu, koji je zbog povreda zadobijenih od strane policijskih službenika morao da bude podvrgnut hitnoj hirurškoj intrvenciju tokom koje mu je odstranjen jedan testis. Istovremeno, duže od godinu dana izostaje napredak u sprovođenju istrage slučaja Dalibora Dragijevića, koji je preminuo u policijskoj stanici u Boru gde je prethodno bio zadržan kao svedok u istrazi nestanka i ubistva devojčice Danke Ilić. Zvanična saopštenja policije, objavljena neposredno nakon njegove smrti 7. aprila 2024. godine, ukazuju da policija javnosti nije saopštila istinu, odnosno da su saopštene netačne informacije o uzroku smrti. Ni danas nismo bliže istini o tome šta se dogodilo, ko je za to odgovoran, niti da li su pokrenuti bilo kakvi postupci prema policijskim službenicima koji su tada bili u policijskoj stanici.
Javnost je u prehtodnom periodu bila uznemirena nizom slučajeva torture, među kojima je i prebijanje anesteziologa iz Novog Sada, koga su na parkingu pretukli pripadnici Jedinice za obezbeđenje određenih ličnosti i objekata MUP-a angažovani kao obezbeđenje vlasnika televizije “Hepi”, Predraga Rankovića Peconija. Takođe nije poznato ni šta se dešava sa istragom napada na policajca u civilu ispred zgrade RTS-a u Aberdarevoj ulici u Beogradu početkom marta, za šta je predsednik republike javno opužio studente iako se na brojnim snimcima vidi da je napad izvršio pripadnik žandarmerije.
I dalje beležimo i slučajeve akušerskog nasilja, koje ostaje nedovoljno prepoznato i procesuirano u praksi. Tokom izveštajne godine zabeleženi su slučajevi grubih povreda prava žena u porodilištima u Sremskoj Mitrovici i GAK “Narodni front” u Beogradu, koje podrazumevaju neadekvatan tretman, uskraćivanje informisanog pristanka, fizičku prisilu tokom porođaja i nastupanje teških posledica po zdravlje i život porodilja i novorođenčadi. Posebno zabrinjava što se ovakvi slučajevi nehumanog tretmana dešavaju u ustanovama koje bi trebalo da garantuju visok standard u pružanju zdravstvene zaštite i očuvanje dostojanstva pacijentkinja.
Uprkos ozbiljnosti navoda iznetih u javnosti, do danas nije utvrđena odgovornost ni jednog policijskog službenika, ali ni lekara i drugih zdravstvenih radnika u slučajevima zataškavanja torture i odnosa prema žrtvama koje su im se obratile. Izostanak institucionalne reakcije i epiloga šalje poruku da je tortura dozvoljena, a odgovornost iluzorna, čime se zatvara pun krug nekažnjivosti i obesmišljava svaka zakonska garancija zaštite od zlostavljanja.
Uoči velikog građanskog skupa koji su studenti najavili za 28. jun u Beogradu, Beogradski centar za ljudska prava podseća da borba protiv torture nije samo pravno već i duboko društveno i moralno pitanje. Skrećemo pažnju da je institucionalna tišina, nekažnjivost i ignorisanje prava žrtava dodatno podstiču klimu straha, nasilja i nepoverenja u institucije. Očekujemo od svih nadležnih organa da hitno preduzmu konkretne korake u procesuiranju odgovornih i obezbede uslove u kojima se glas građana, uključujući studente, čuje bez odmazde i bez represije.
