Objavili smo Vodič za Srbiju o biznisu i ljudskim pravima, koji je rezultat zajedničkog rada Beogradskog centra za ljudska prava i Danskog instituta za ljudska prava. U nedeljama koje dolaze ukazaćemo na najupečatljivije primere uticaja kompanija na ljudska prava koji su istaknuti u Vodiču.
Poslednjih godina mediji su izveštavali o rastućem problemu neformalnih deponija u Srbiji, gde navodno više od 80 odsto otpada završi na divljim otpadima.Prema procenama Privredne komore, bilo bi potrebno oko 40 miliona evra za postavljanje kontejnera za primarnu selekciju otpada na celoj teritoriji Srbije, dok trenutno gubitak zbog nesprovođenja reciklaže iznosi 50 miliona godišnje. Rešenje bi bilo otvaranje što više centara za reciklažu. Neki pogoni za reciklažu sami organizuju prikupljanje otpada. Problem je u tome što oni koji su pokrenuli fabrike za reciklažu ne raspolažu sa dovoljno sredstava. Firme koje se bave reciklažom zapošljavaju oko 4000 ljudi, a mogle bi da uposle i deset puta više.
Evropska komisija je takođe istakla ovo pitanje u svom Progress Report iz 2012. godine, mada je razmera ove pojave drugačije ocenjena.
Generalno stanje u oblastima upravljanja otpadom, recikliranja otpada i odgovornog postupanja sa otpadom u Srbiji je loše i negativno se odražava na javno zdravlje i životnu sredinu. Svega oko 60 odsto čvrstog otpada se prikuplja u opštinama u Srbiji (oko 2,2 miliona tona godišnje). Najakutniji je problem opasnog otpada (npr. elektronski uređaji, hemikalije), koji je se ne prikuplja zasebno, već se bez prethodnog tretiranja baca na deponije. Količina industrijskog otpada je od 1999. do 2006, porasla sa 68.000 tona na 176.000 (UNECE, 2007). Ne postoje fabrike za preradu ni posebne deponije za prikupljanje opasnog otpada. Mesta na kojima se sakuplja otpad načelno ne ispunjavaju zahteve sanitarnih deponija. Takođe, postoji na stotine divljih deponija različitih veličina u ruralnim krajevima.
I dok se može učiniti da je ovo tehničko pitanje koje verovatne ne tiče na ljudska prava, Evropska agencija za životnu sredinu (European Environment Agency) je ukazala 2010. godine da su neke divlje deponije smeštene blizu naselja, i mogu predstavljati rizik po zdravlje.
Do 50 metara od reka, jezera ili rezervoara vode udaljeno je 25 deponija. Od toga je njih 14 praktično na samoj obali vodenog toka ili u samom kanalu. Od vodovoda se na udaljenosti do 500 metara nalazi 11 deponija, i još 28 na udaljenosti do 1.000 metara.
Osim toga, izveštaji NVO ukazuju da se deca i Romi zapošljavaju u neformalnom sektoru kao sakupljači otpada, što ih čini još izloženijim opasnom otpadu. Evo izvoda iz Vodiča za Srbiju:
U Srbiji, prema podacima organizacija civilnog društva više od 50 000 ljudi živi od sakupljanja sekundarnih sirovina. Prema izveštaju NVO Praxis procenjuje se da je 2011. godine 70% Roma starosti od 15 do 64 bilo zaposleno u neformalnom sektoru. Sakupljanje sekundarnih sirovina predstavlja najčešći oblik samozapošljavanja u neformalnom sektoru.
Fotografija sa Flickr-a, korisnik Simaje
